Тешке, ратне 1992. године појавио се десети филм у овом серијалу - "Жикина женидба". Тим поводом, Гидра и Оливера Марковић говорили су о значају, смислу и оправданости комедије у тако тешким временима, и уопште.
Врло занимљив и дирљив детаљ изнео је Гидра објаснивши да је премијеру филма организовао на ВМА, за ратне инвалиде, који су њега бодрили док се у овој институцији опорављао од болести. Иако се прибојавао како ће реаговати, на крају му је срце било испуњено јер је успео да их насмеје. Цео текст из септембарског издања листа "ТВ Новости" из 1992., прочитајте у наставку:
У домаћој, а вероватно и страној филмској продукцији десет филмова редитеља Зорана Чалића представљају куриозум. Од филма "Луде године", снимљеног пре 15 година, низала су се још популарнија и специфичнија остварења. Настајали су филмови, сваки за себе целина, али ипак у логичном низу пратећи судбину једне просечне, помало откачене, домаће породице. Од озбиљне теме из првог филма (проблема младих у "лудим" годинама) изродиле се девет наставака, пуних хумора и догодовштина, где су млади измештени у други план, док су у центру радње остали њихови родитељи. Преплићу се неспретности одрастања, васпитања унука и "несташлука" једног и другог деде. Од епизодне улоге у првом филму у центар следећих избија деда Жика, кога са много глумачког умећа игра Гидра Бојанић.
Фото: Принтскрин/Јутјуб/ nemanjic nemanjic
- Први пут за ових 15 година и 10 филмова замолили смо и Оливеру Марковић да учествује у филму. Знам је годинама као изврсну драмску уметницу и веома талентовану певачицу, али тек сада је упознајем и као комичарку - прича Гидра, подсећајући да су први пут заједно наступали на даскама које живот значе пре 30 година у представи "Аутобуска станица". Била је то веома популарна представа коју је публика веома волела, непрестано је до последњег места пунила салу да би видела Гидру као Шерифа и Оливеру у улози Шери (у филмској верзији, ову улогу је играла Мерилин Монро). Низало се још заједничких остварења, и у позоришту и на филму. Било је разних улога, од Шекспирових јунака до комедија којима се обоје све више приклањају у зрелим годинама.
- Било је заиста част и специјално задовољство заиграти, макар једну епизодну личност са комичарем коме је тај жанр тако дубоко ушао под кожу, у крв. Гидру знам као доброг партнера који увек уноси ведар дух у екипу. У овом филму, који се так нашао пред публиком, ја играм једну од кандидаткиња које се јављају на Жикин женидбени оглас - објашњава Оливера Марковић, додајући да уназад неколико година игра углавном ликове који су карактерни, али смешни. Свој глумачки век продужава тим улогама карактерног комичара.
Фото: Архива ТВ Новости
- Смета ми - наставља - тај ниподаштавајући однос према комедији, као жанру. Они који суде да је то нешто за подцењивање, делују ми инфериорно. Мислим да је то највећи драмски род. Без обзира на квалитет и домет једне комедије у уметничком погледу, она је унапред ниже постављена од других дела, у било ком жанру. Засмејати публику до суза је феномен који ретко ко може постићи и то треба и те како ценити. Разгалити и насмејати публику данас, када је толико црног и несрећног око нас, то је по мени најхуманије што човек нашег назива може да уради.
Гидра се потпуно слаже да је хуман чин насмејати и орасположити свет данас. И глумци се лепше и боље осећају док снимају комедије, онда су, вели, у једној лепшој сфери.
Фото: Архива ТВ Новости
- Обећао сам да ћу филм однети и приказати прво на ВМА. Лежао сам тамо и опорављао се од болести, а поред мене је било доста младог света, који је у овим несрећном времену и рату остао без дела младости. Ти инвалиди су ме бодрили, долазили код мене као на ходочашће и били расположенији од мене. Обећао сам им премијеру на ВМА и одржао обећање. Срце ми је лудо заиграло када се Оливера дубоко поклонила и рекла им "Велико вам хвала". Пустили смо им филм. Професори и лекари су били уздржани у реакцијама, а рањеници су се зацењивали од смеха. Има ли нешто лепше од тога - пита Гидра, коме је овај догађај уједно и одговор на дилему треба ли данас играти, посебно комедије, или не. Ту, вели, падају у воду сва предомишљања о томе да ли је морално или не бавити се уметношћу у овако тешком времену. - Довољно је да само уђем код тих младих инвалида и да их насмејем. Ништа да не учиним. А ето питао сам се како ће они реаговати на сва та наша кревељења у филму. Ако снимим још неки филм ускоро, прво ћу тамо да га однесем, осмеси тих људи ми највише значе.
Фото: Архива Новости
Подсетимо, овог врсног глумца већ други пут после теже болести - лечила је глума. Претходно, одмах по изласку из болнице, снимио је други филм са Лепом Бреном. Сада десети део из циклуса Жикине динстије.
- Док год ме редитељи траже, играћу. Све до последњег аплауза, мислим оног на Новом Гробљу. Глумити је лековито. Увек сам прихватао улоге које су ми понуђене. Нисам бирао. Тако ме је било и у врло озбиљним ликовима, у најразличитијим жанровима. Али управо ова серија Чалићевих филмова наметнула ми је "имиџ" комичара. И ја сам се у том жанру сасвим лепо осећао - каже глумац који жали за срећним временима, када је сваком младом драмском уметнику била част да га редитељи траже и да баш њему нуде улогу. Помало замера садашњим младим колегама што несмотрено и искључиво одбијају по неки жанр и бирају редитеља.
- Била ми је част, готово подједнако да будем статиста у Шекспировој драми као што ме је чинила срећном касније и главна улога у његовим делима. Позориште ми је остало као најжешћи критеријум, права школа и млин који до перфекције самеље то што глумац носи у себи. Једино чега сам се држао увек било је да глумим улоге својих година. Нисам склон тој врсти трансформисања, да сада у време кад могу бити "држећи деда", да се трпам међу "младе заводнике".
Фото: Јутјуб принтскрин/Fluks
- Глумац има шта да игра и када остари - каже Оливера Марковић, која је поштовала исти принцип: увек остати реална и глумити само улоге које иду уз године. Глумица запамћена по раскошној лепоти и улогама ватрених жена (о њеном црном комбинезону у представи "Мачка на усијаном лименом крову" и данас се с уздахом говори) сада игра баке, као што лепо и живи уз своје унуче. Зато, вели, има посла, поготово што јој не смета да на филму "добије" и неку бору више.
Поносни на своје улоге, године и лепо сећање на представе и филмове, Оливера и Гидра су се срели у једном новом филму, у Чалићевом последњем остварењу, намењеном више видео дистрибуцији него биоскопским дворанама. Уосталом, тај филм је у неку руку испровоцирала публика, која је раније доживљаје госпон Шике, пријатеља Милана, фрау Елзе и малог Мише радо гледала. Сада су дистрибутери били подстрекачи Жикине треће женидбе.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај чланак је изашао у "ТВ Новостима" 30. септембра 1992. године. *
БОНУС ВИДЕО:
