Vražja divizija je te 1914. godine "čistila" Mačvu, pa je Alimpije Gavrić od svog strica pozajmio zapregu kako bi sklonio jedanaestoro dece i svoju suprugu, ali ga sreća nije poslužila.
Hrvatska domobranska 42. divizija ga je ubila na mestu, a ista sudba je zadesila njegovu ženu, četvoro sinova i troje kćeri. Sve je to primetio mladi osmogodišnji Momčilo koji je od tog trenutka prestao da bude dete.
Viđao je srpske oficire i vojnike po rodnom Gučevu, te je odlučio da ih tada ponovo potraži. Izgreban od šiblja i iscepan provukao se do rova gde je sreo majora Stevana Tucovića.
Osveta mladog Momčila
Major Tucović je pozvao Miloša Mišovića iz zlatiborskog kraja da pazi na Momčila. Iste večeri su njih dvojica otišli do brda iznad kuće Gavrića i bacali bombe na neprijateljske vojnike koji su se tu zapili. Momčilo je svoje najbliže osvetio.
Vojska nije imala kome da ostavi Momčila, pa ih je pratio kuda god su oni išli. Učio se da baca bombe i da puca iz topa, a za junaštvo pokazano u boju na Gučevu i na Kolubari, Gavrić je postao najmlađi kaplar na svetu.
Foto: Vikipedija
Albanska golgota
Zime 1915. godine je došao još jedan udružen nalet Austrougara i Nemaca, ali i Bugarski proboj sa leđa. Vojska je odlučila da se povuče, a sa njima je krenuo i mladi Momčilo.
U zavejanim vrhovima Albanije mnogi su našli svoj večni mir, a Gavrićevog saputnika je, čini se, čekala ista sudbina. Izdala ga je snaga, te je naredio Momčilu da nastavi bez njega, da ga ostavi tu u snegu. Mladi kaplar tu naredbu nije poslušao, odlučio je da će da ostane sa njim i da umre. Ovo je Mišoviću dalo snage, dovoljno da nastavi dalje.
Susret sa vojvodom
Posle Krfa, Momčilo je otišao na Kajmakčalan gde je i ranjen. Upoznao je tada vojvodu Živojina Mišića koji je ljutito pitao šta će dete na frontu. Major Tucović je objasnio da je kaplar Gavrić još od Cera sa njima, da je prešao čak i Albaniju sa vojskom i da je veoma disciplinovan vojnik.
Po naređenju vojvode Mišića, Momčilo Gavrić je prestao da bude mladi kaplar - unapređen je u čin podnarednika, a naredba je pročitana svim jedinicama srpske vojske.
Foto: Vikipedija
Dva puta "zamalo" streljan
Završio je posle rata grafički zanat, obuku za vozača, oženio se i počeo da radi u fabrici hartije Vapa. Čak je odslužio i dobrovoljni vojni rok kao nosilac albanske spomenice.
Aprila 1941. su bombe padale po Beogradu, pa je Momčilo opet mobilisan. Ovog puta nije imao sreću kao u prethodnom ratu. Bio je u logoru na Banjici, ali je ipak pošteđen streljanja jer su Nemci bili obavešteni o njegovom junaštvu.
Došlo je oslobođenje njegove zemlje, ali je Momčilo opet bio nadomak sigurne smrti. Ovaj put su nove vlasti htele da ga streljaju zbog optužbi za kolaboraciju. Ipak, naišao je skojevac kom je on tokom rada dostavljao dragoceni papir, pa ga je spasio sigurne smrti.
Foto: Vikipedija
"Oni nisu moja braća"
Posle rata su mu aktivisti zakucali na vrata i tražili dobrovoljni prilog za "braću Albance". Odsečno im je odgovorio Gavrić, rekavši da mu to nisu braća, sećajući se dobro albanskih zaseda tokom povlačenja u Velikom ratu.
Osuđen je na godinu i po dana zatvora, a po povratku je izgubio mogućnost govora. Sporazumevao se rukama i mimikom. Vremenom se, ipak, govor vratio, ali on nikada nije pričao šta mu se desilo u zatvoru.
Preminuo je 1993. godine u 86. godini u Beogradu.
BONUS VIDEO:
