Вражја дивизија је те 1914. године "чистила" Мачву, па је Алимпије Гаврић од свог стрица позајмио запрегу како би склонио једанаесторо деце и своју супругу, али га срећа није послужила.
Хрватска домобранска 42. дивизија га је убила на месту, а иста судба је задесила његову жену, четворо синова и троје кћери. Све је то приметио млади осмогодишњи Момчило који је од тог тренутка престао да буде дете.
Виђао је српске официре и војнике по родном Гучеву, те је одлучио да их тада поново потражи. Изгребан од шибља и исцепан провукао се до рова где је срео мајора Стевана Туцовића.
Освета младог Момчила
Мајор Туцовић је позвао Милоша Мишовића из златиборског краја да пази на Момчила. Исте вечери су њих двојица отишли до брда изнад куће Гаврића и бацали бомбе на непријатељске војнике који су се ту запили. Момчило је своје најближе осветио.
Војска није имала коме да остави Момчила, па их је пратио куда год су они ишли. Учио се да баца бомбе и да пуца из топа, а за јунаштво показано у боју на Гучеву и на Колубари, Гаврић је постао најмлађи каплар на свету.
Фото: Википедија
Албанска голгота
Зиме 1915. године је дошао још један удружен налет Аустроугара и Немаца, али и Бугарски пробој са леђа. Војска је одлучила да се повуче, а са њима је кренуо и млади Момчило.
У завејаним врховима Албаније многи су нашли свој вечни мир, а Гаврићевог сапутника је, чини се, чекала иста судбина. Издала га је снага, те је наредио Момчилу да настави без њега, да га остави ту у снегу. Млади каплар ту наредбу није послушао, одлучио је да ће да остане са њим и да умре. Ово је Мишовићу дало снаге, довољно да настави даље.
Сусрет са војводом
После Крфа, Момчило је отишао на Кајмакчалан где је и рањен. Упознао је тада војводу Живојина Мишића који је љутито питао шта ће дете на фронту. Мајор Туцовић је објаснио да је каплар Гаврић још од Цера са њима, да је прешао чак и Албанију са војском и да је веома дисциплинован војник.
По наређењу војводе Мишића, Момчило Гаврић је престао да буде млади каплар - унапређен је у чин поднаредника, а наредба је прочитана свим јединицама српске војске.
Фото: Википедија
Два пута "замало" стрељан
Завршио је после рата графички занат, обуку за возача, оженио се и почео да ради у фабрици хартије Вапа. Чак је одслужио и добровољни војни рок као носилац албанске споменице.
Априла 1941. су бомбе падале по Београду, па је Момчило опет мобилисан. Овог пута није имао срећу као у претходном рату. Био је у логору на Бањици, али је ипак поштеђен стрељања јер су Немци били обавештени о његовом јунаштву.
Дошло је ослобођење његове земље, али је Момчило опет био надомак сигурне смрти. Овај пут су нове власти хтеле да га стрељају због оптужби за колаборацију. Ипак, наишао је скојевац ком је он током рада достављао драгоцени папир, па га је спасио сигурне смрти.
Фото: Википедија
"Они нису моја браћа"
После рата су му активисти закуцали на врата и тражили добровољни прилог за "браћу Албанце". Одсечно им је одговорио Гаврић, рекавши да му то нису браћа, сећајући се добро албанских заседа током повлачења у Великом рату.
Осуђен је на годину и по дана затвора, а по повратку је изгубио могућност говора. Споразумевао се рукама и мимиком. Временом се, ипак, говор вратио, али он никада није причао шта му се десило у затвору.
Преминуо је 1993. године у 86. години у Београду.
БОНУС ВИДЕО:
