"Jede me iznutra, smršao sam, odmah sam se svađao sa ćerkom

Nakon što je održao konferenciju za medije u kojoj je po prvi put govorio o svim detaljima nesrećnog slučaja sa smrtnim ishodom u kojem je učestvovao, Đorđe David otvorio je dušu za Grand i ispričao do detalja kako se osećao u prvim trenucima kada se nemili događaj desio, kao i šta je prvo učinio po povratku u Srbiju.

Šta si prvo uradio kada si došao u Srbiju nakon ovog nemilog događaja?

„Prvo sam naravno otišao da vidim dete i da vidim Anu i uverim se da su one OK. To je nešto što je mene negde smirilo. I naravno, video sam se sa ljudima iz benda, tačnije sa Tomijem… Glupo zvuči, ali video sam se pre svega sa samim sobom. Apropo mog nekakvog duhhovnog stanja, jutro pošto sam se probudio u Beogradu, uleteo u nekakve stvari što se zovu skretanje pažnje: uključivanje mašine za sudove, uključivanje mašine za veš, menjanje peska Laletu (prim. aut mačoru), sečenje noktiju Laletu, otvaranje sandučeta da vidim šta je sa računima, šta treba da se plati, itd. Dogovaranje sa kandidatima kada će biti probe i naravno kontakt sa advokatima i sve ono što je moj zadatak šta treba dodatno da spremim kao podatke, odnosno činjenice koje treba da im dam. Počev od fotografija automobila, papir sa tim nekakvim tehničim pregledom koji je obavljen od strane Auto-moto saveza Makedonije i koji je kod mene. To znači da treba da odnesem advokatu u Makedoniju. A moj advokat ovde Nikola koji treba neke druge stvari da odradi i njih dvoje treba da budu u vezi. Takođe sa rediteljem apropo spota, a kontaktirao sam i ljude da vidim kada ćemo da napravimo nove fotografije.“

To ti je posao, ti živiš od toga?

„Naravno, ali onda i ne znam dodatno. Kao idem sad na šišanje, idem ovamo ili onamo. Uglavnom negde pokušavaš kao da si OK, da se vratiš u neko prirodno stanje.“

Da li je to skretanje pažnje samom sebi?

„Ne, to je mehanizam čuvanja glave od svega ovoga što se desilo.“

Koliko je bio emotivan susret sa ćerkom Stašom, da li si joj rekao šta se dogodilo?

„Ana joj je rekla ali nisam mnogo sebi dozvolio emocija u trenutku da dete ne bih zbunio, povredio ili bilo šta slično, jer ona ima 9 godina. Dobro smo se ispričali. Odmah smo imali svađu koju sam naravno ja iscenirao, raspravu oko nekih gluposti tipa zašto su patike toliko blatnjave. Onda ona nešto priča, a ja kažem ‘znači opet pokušavaš da me lažeš’, ‘Je l’ te neko dirao, je l’ ti neko uradio ovo ili ono’… Jednostavno i kao uvek što radimo, volim tako da je pandrcam, što se žargonski ili starinski kaže, da je zadirkujem i da vidim kakva je u branjenju nekakvog svog stava. Naravno, seli smo posle toga Ana i ja i razgovarali oko toga gde se i kako stvari odigravaju, šta su tekuće stvari koje treba da se dese. Strašno mi je bilo važno da vidim da je ona negde u nekakvom normalnom stanju, jer Boga mi, prva tri-četiri dana kada sam čuo nju i Tomija, Đoleta i DŽelu nije mi bilo svejedno. To mi je zapravo bilo najteže, to mi je najveći udarac bio, kada sam čuo koliko je njih pomerilo nešto što mi se dogodilo, ali zaista ne mojom nepažnjom. Jednostavno ne želim nikome u životu da budem, a pogotovo ne najbližima, stvar ili osoba zbog koje će neko da pati. Da uradim stvari zbog koje će neko da pati. To nema šanse da radim bilo kome s namerom, čak ni neprijateljima.“

Kako uspevaš da pronađeš snagu da ideš napred, da li ti je pomogla psihologija koju si studirao u jednom momentu…?

„I ovaj posao koji radim. Ti si non-stop u kontaktu sa ljudima, dugo sam u svemu tome, već znaš gde su ti tvoji resursi i džepovi u glavi, u duši. Tu bežiš. To je jednostavno nešto što moram da hendlujem, jer život ne čeka i posao ne čeka.“

Da li si se u jednom trenutku kada si sleteo sa auto-puta uplašio za svoj život?

„Ne, nemaš ti vremena da razmišljaš o tome. Gledaš, kada sam s puta sleteo, da uradiš sve da pokušaš da ostaneš u jednom komadu. Ne razmišljaš da l’ ćeš poginuti, umreti ili bilo šta, nego razmišljam o tome da ne naletim na još nešto ili na još nekoga. Kada se automobil definitivno zaustavio dole, samo sam krenuo da razmišljam šta prvo treba da uradim… Pokupio sam dokumenta, uzeo sam novčanik, telefon, ključ od auta i pogledao da li još nešto treba da ponesem jer sam krenuo da razmišljam šta treba da imam uz sebe. Jer znam da sad sledi uviđaj, sledi susret s organima reda, sa saobraćajcima, hitnom pomoći, uviđajcima, ljudima koji su inspektori ili iz tužilaštva. Mislim da sam uprkos svemu bio vrlo pribran. Sve ovo posle toga je jednostavno lančana reakcija koja je potpuno normalna.“

U tom stresu si izgubio i nekih 5 kilograma?

„To vidiš po kaišu. Jedeš ti sve normalno, ali jede te iznutra jer negde ti je jasno… Mislim da ne postoji razlika između indirektnog i direktnog. Važno je samo kada ti se desi da direktno ili indirektno budeš vinovnik zbog čega je neko život izgubio, a nisi imao nameru, to je stvar koja dosta jede iznutra. I negde te dezorijentiše i emotivno, a očigledno i fizički. Pokušaću da se u narednom periodu maksimalno posvetim sebi, da krenem na fizičke aktivnosti jer smatram da je to vrlo povezana stvar. Da je psihofizička energija stvar koja jedna bez druge ne ide. Mislim da je u ovom trenutku meni to jako važno. Pokušaću takođe da se vratim na neke klasike tipa Šekspira, na njega se često vraćam i često sam ga u životu pominjao, jer on je po meni možda i najveći prorok. U njegovim delima možeš da nađeš svakojake stvari koje se dešavaju u 21. veku, koje su se dešavale i u 20. veku, a i dešavaće se.“

U svom obraćanju si rekao i da ćeš morati jednom mesečno da odlaziš u Makedoniju?

„Tako je. To je nešto što je jednostavno u ovoj celoj proceduri uslovnost koja mora da se zadovolji. Kažu ljudi „‘dobio si dokumenta, slobodan si’, ne, ja se uopšte ne osećam slobodnim. Ja ću se slobodnim u tom smislu osećati kada se taj proces završi. Neće se završiti za mesec dana, odmah da kažem, daj Bože da se završi za pola godine. On će trajati, ali tek kada taj proces bude završen gde će se meni na papiru zvanično dati rešenje, daj Bože da ja nisam imao nikakvu odgovornost koju treba da snosim u svemu tome, ja ću se ako to tako bude doneto osećati slobodnim.“

Nekoliko puta si naglasio da želiš lično da izjaviš saučešće porodici preminule osobe, zbog čega?

„Mislim da je to potpuno normalna ljudska potreba, jer sve što se desilo nije se desilo iz moje neodgovornosti. Oni su mi rekli tamo da je to nesretan slučaj sa smrtnim ishodom u kojem sam ja bio učesnik. Kako god to zvučalo, da prevedemo na prost jezik, ja sam udario ženu koja je od tog udarca preminula. Postoji ta priča koja je prethodila svemu tome, ali to je nešto što mene tišti i zaista sam dao sve od sebe da bih to izbegao. Na žalost, nije bilo moguće.“

(Grand)