Rođena je 1964. godine kao Dijana Žagar, a odrasla je u ljubavi prema sportu i porodici. Život joj je odmalena bio pun izazova. Ratna situacija u bivšoj Jugoslaviji i manjak finansija predstavljali su ozbiljne prepreke na putu ka ostvarenju snova i ciljeva. Bila je, pored svih nedaća, stub podrške za svog sina tokom teških vremena, pružajući mu hrabrost i veru da nastavi napred.
Kada je Novak postao profesionalni teniser i počeo osvajati titule, Dijana je ostala snažna figura u njegovom životu. Međutim, mnogo je više od samo majke i podrške. Takođe, aktivna je u humanitarnim inicijativama i društvenom radu. Kao suosnivačica Fondacije "Novak Đoković", zajedno sa suprugom Srđanom, posvećena je pružanju pomoći u oblasti obrazovanja, sporta i zdravstva za decu u Srbiji. NJena filantropska aktivnost je inspiracija za mnoge ljude širom sveta.
- To što je ona sve istrpela sve ove godine, ma to je neverovatno! Pa i mene, težak sam. Ali i sve te okolnosti u kojima smo živeli, u kojima su deca odrastala. Čak 17 godina smo boravili po tuđim stanovima. Radila je, dojila je i čuvala Novakovu mlađu braću, i još nam slala novac da bismo igrali na turnirima - naglasio je Srđan.
Foto: Profimedia
Otac joj u mladosti došao u Beograd
Otac Dijane Đoković Zdenko Žagar živi u beogradskom naselju Čukarica i otkako mu je preminula druga supruga 2017. godine, ističe da je vrlo usamljen. Jednom prilikom se oglasio za medije i naglasio kako bi voleo da više viđa svoje najmilije, ali i da njegova porodica ne voli da on daje izjave. On i supruga poreklom su iz Hrvatske, a još u mladosti doselili su se u Beograd, gde je rođena Novakova majka, Dijana.
- Po nacionalnosti sam Hrvat, rođen sam u Vinkovcima. Moja bivša supruga, Novakova baba, takođe je rođena u istom mestu. Tamo smo se i upoznali. Bili smo oficiri koji su došli na službu. Ja sam došao u Beograd, a ona je još pohađala školu, pa smo se posle, kad mi se pridružila, venčali. Tako se rodila Dijana, pa Sanda – rekao je Zdenko za Novu.rs i dodao:
- Normalno je da će biti više priklonjen Srbima i ja nemam ništa protiv toga. Ne bi bolje prošao u životu ni da se predstavlja kao Hrvat. Ni to nitko ne bi prihvatio. Isto bi ga svojatali. Pre nekoliko meseci zvala me je jedna rođaka koja živi u Vinkovcima da me pita gde je Dijana rođena. Znači, u Hrvatskoj se raspravlja o tome - dodao je Zdenko, koji neko vreme nije bio u kontaktu s ćerkom jer su se on i njena majka rastali.
Foto: ATA images, Profimedia
Istakao je da ga je Dijana krivila za razvod.
- Svašta se izdešavalo u našim porodičnim odnosima. Nisam mnogo učestvovao u Novakovom odrastanju. Pre nego što je rođen, ja sam četiri godine bio u Prištini. Bivša supruga i deca živeli su u Beogradu, a ja tamo. Dolazio sam vikendom. Posle sam se razveo, pa sam bio prinuđen da se malo distanciram od porodice. Kontaktirao sam ja sa njima, ali to nije bilo to. Dijana je mene krivila za razvod i to ne može da mi oprosti. Smatram da je za razvod uvek potrebno dvoje. Koliko je muškarac kriv, toliko je i žena kriva. Žao mi je što je sve tako ispalo – zaključio je Žagar.
Dijanino poreklo i promena vere
Priznala je da joj nije od malih nogu usađena vera u Boga.
- Moji roditelji jesu katolici, ali su ih partija i komunizam vaspitavali. Izjašnjavali su se kao Jugosloveni. Mene nisu učili odmalena da ja verujem u Boga, niti smo slavili Uskrs ili Božić. Onda to nisam mogla ni na svoju detu da prenesem, jer ni ja nisam imala, biću iskrena. U Srđanovoj porodici opet nisu isto bili kršteni, jer nisu smeli - kaže Dijana.
Foto: ATA images
A onda su po želji Srđanove mame organizovali zajedničko krštenje.
- Pokojna Srđanova majka Stanka, koja je imala jako tešku bolest - rak kostiju, pred kraj života je rekla da bi volela da krsti decu pre nego što umre. I ja sam se pitala kako da se krstim, kada su moji poreklom katolici. Nisam bila krštena u katoličkoj crkvi, ali poreklo vučem, iako sam odrasla i živim u Srbiji ceo život - objašnjava.
Otkriva da se u njoj nešto promenilo samo od sebe kada je donela na svet drugog sina.
Međutim, što su oni mene više pristiskali, ja sam bila sve dalje od te odluke, e onda su me pustili. Kada sam rodila Marka, e tada se u meni nešto samo preokrenulo. I rekla sam: "Da, ja želim da se krstim i želim da krstim moju decu". I tako smo odlučili da se svi krstimo u maju 1992. u Žiči i to u staroj crkvi.
- U jednom momentu mi prilazi sveštenik i sad ja treba da kažem svoje ime. Kada sam izgovorila Dijana, on me onako pogleda i kaže ne može, nije pravoslavno, već rimokatoličko. Vrteo se tri kruga oko oltara i vrati se i pita šta da radimo. Opet se proštea tri kruga oko oltara i ja se setim da kod katolika postoji kršteno i građansko ime. I kažem mu mogu li da zadržim moje ime, volim ga, a vi meni dajte crkveno ime. I on pristane.
Tada je u odluci oko njenog crkvenog imena pomogao i njen suprug Srđan, te je Dijana krštena i danas nosi i staro srpsko imene Milica.
(Kurir Stil)
BONUS VIDEO:
