Eduardo Strauč (76) bio je jedan od 16 preživelih koji su uspeli da izađu iz užasne situacije živi, kada se avion sa putnicima srušio na Ande 1972. godine. On je proveo čak 72 dana na pustom vrhu planine, a da bi preživeo jeo je meso prijatelja koji su umirali zbog hladnoće. Eduardo je rekao: "Moj um je bio u redu, prošao sam ceo proces i uopšte nisam imao problem savesti, ali moje telo ga je odbilo prvi put. To je bilo nešto nesvesno zbog kulture i svih tabua."
Ali podnošenje ukusa ljudskog tela nije bilo ni teško. Hrabri preživeli rekao je da zapravo nije bilo tako loše, uprkos strašnim okolnostima. "Nema ukusa, kao da jedete zrno pirinča." Drugi preživeli, Roberto Kanesa, bio je čovek koji je prvi predložio da jedu ostatke svojih prijatelja kako bi preživeli. U svojoj knjizi "Morao sam preživeti", Roberto je rekao: "Znali smo odgovor, ali je bio previše strašan da bismo ga razmatrali.
Dugo vremena smo bili u agoniji. Izašao sam na sneg i molio se Bogu za vođstvo. Bez NJegovog pristanka, osećao sam da bih kršio sećanje na svoje prijatelje; da bih im ukrao duše. Pitali smo se da li smo poludeli što uopšte razmišljamo o tome. Da li smo postali divljaci? Ili je ovo jedino razumno što treba učiniti? Zaista, gurali smo granice našeg straha."
Roberto je imao samo 19 godina kada je napravio odluku da učini nezamislivo. Osvrćući se na svoju odluku, rekao je da bi bio srećan da ga pojedu njegovi prijatelji kako bi preživeli, da je bio jedan od putnika koji su stradali. "Umesto da trune u grobu, moje telo moglo bi biti život za moje prijatelje", dodao je. Roberto je rekao da je jedenje tela preminulih postalo nešto "prirodno" i "svakodnevna rutina" u tim danima. Boreći se da preživi u jezivoj situaciji, proteini iz ljudskog mesa bili su "deo goriva za izlazak odande".
Roberto je rekao: "Izabrao sam da živim. Ponosan sam na ono što sam uradio." Biznismen Ramon Sabela (70) takođe se setio jezive odluke koju je morao doneti zajedno sa svojim prijateljima. Sabela je rekao: "Naravno, ideja jedenja ljudskog mesa bila je strašna, odvratna. Teško je bilo staviti u usta. Ali smo se navikli."
Sabela je rekao da su preživeli zaključili pakt da oni koji su preživeli mogu jesti one koji su umrli od izlaganja ekstremnim uslovima. Rekao je: "Obećali smo jedni drugima da ako jedan od nas umre, drugi su dužni da jedu njihova tela."
Dodao je: "Na neki način, naši prijatelji su bili neki od prvih donora organa na svetu - pomogli su nam da se hranimo i ostanemo živi."
13. oktobra 1972. godine, avion sa 45 putnika sleteo je 43 milje daleko od grada gde je trebao da sleti. Pilot, potpukovnik Dante Hektor Lagurara, započeo je sletanje aviona, nesvestan da još uvek lete iznad opasnih Anda. Kako se avion spuštao, udario je u planinu i oba krila su mu se otkinula dok je preostala ljuštura klizila niz glečer pre nego što je udarila u led.
Urugvajski avionski let "Old Christians Club Rugby Union" imao je 19 članova i njihove porodice, prijatelje i navijače. Trojica članova posade i devet putnika odmah su poginuli, dok su još 17 umrli od povreda i gušenja zbog lavine koja se dogodila nekoliko dana kasnije. Nakon 10 dana, preostali preživeli saznali su iz radija u avionu da je pretraga za njima obustavljena. Od početka, preživeli su imali vrlo malo hrane. Sve što su imali sastojalo se od osam čokoladica, tri male tegle džema, konzerve školjki, konzerve badema i nekoliko boca vina.
NJihova mala zaliha brzo se smanjivala, pa su prešli na delove aviona, poput kože sa spoljašnosti sedišta, pre nego što su odlučili jesti ljudsko meso.
(Mondo)
BONUS VIDEO:
