Едуардо Страуч (76) био је један од 16 преживелих који су успели да изађу из ужасне ситуације живи, када се авион са путницима срушио на Анде 1972. године. Он је провео чак 72 дана на пустом врху планине, а да би преживео јео је месо пријатеља који су умирали због хладноће. Едуардо је рекао: "Мој ум је био у реду, прошао сам цео процес и уопште нисам имао проблем савести, али моје тело га је одбило први пут. То је било нешто несвесно због културе и свих табуа."
Али подношење укуса људског тела није било ни тешко. Храбри преживели рекао је да заправо није било тако лоше, упркос страшним околностима. "Нема укуса, као да једете зрно пиринча." Други преживели, Роберто Канеса, био је човек који је први предложио да једу остатке својих пријатеља како би преживели. У својој књизи "Морао сам преживети", Роберто је рекао: "Знали смо одговор, али је био превише страшан да бисмо га разматрали.
Дуго времена смо били у агонији. Изашао сам на снег и молио се Богу за вођство. Без Његовог пристанка, осећао сам да бих кршио сећање на своје пријатеље; да бих им украо душе. Питали смо се да ли смо полудели што уопште размишљамо о томе. Да ли смо постали дивљаци? Или је ово једино разумно што треба учинити? Заиста, гурали смо границе нашег страха."
Роберто је имао само 19 година када је направио одлуку да учини незамисливо. Осврћући се на своју одлуку, рекао је да би био срећан да га поједу његови пријатељи како би преживели, да је био један од путника који су страдали. "Уместо да труне у гробу, моје тело могло би бити живот за моје пријатеље", додао је. Роберто је рекао да је једење тела преминулих постало нешто "природно" и "свакодневна рутина" у тим данима. Борећи се да преживи у језивој ситуацији, протеини из људског меса били су "део горива за излазак оданде".
Роберто је рекао: "Изабрао сам да живим. Поносан сам на оно што сам урадио." Бизнисмен Рамон Сабела (70) такође се сетио језиве одлуке коју је морао донети заједно са својим пријатељима. Сабела је рекао: "Наравно, идеја једења људског меса била је страшна, одвратна. Тешко је било ставити у уста. Али смо се навикли."
Сабела је рекао да су преживели закључили пакт да они који су преживели могу јести оне који су умрли од излагања екстремним условима. Рекао је: "Обећали смо једни другима да ако један од нас умре, други су дужни да једу њихова тела."
Додао је: "На неки начин, наши пријатељи су били неки од првих донора органа на свету - помогли су нам да се хранимо и останемо живи."
13. октобра 1972. године, авион са 45 путника слетео је 43 миље далеко од града где је требао да слети. Пилот, потпуковник Данте Хектор Лагурара, започео је слетање авиона, несвестан да још увек лете изнад опасних Анда. Како се авион спуштао, ударио је у планину и оба крила су му се откинула док је преостала љуштура клизила низ глечер пре него што је ударила у лед.
Уругвајски авионски лет "Олд Цхристианс Цлуб Ругбy Унион" имао је 19 чланова и њихове породице, пријатеље и навијаче. Тројица чланова посаде и девет путника одмах су погинули, док су још 17 умрли од повреда и гушења због лавине која се догодила неколико дана касније. Након 10 дана, преостали преживели сазнали су из радија у авиону да је претрага за њима обустављена. Од почетка, преживели су имали врло мало хране. Све што су имали састојало се од осам чоколадица, три мале тегле џема, конзерве шкољки, конзерве бадема и неколико боца вина.
Њихова мала залиха брзо се смањивала, па су прешли на делове авиона, попут коже са спољашности седишта, пре него што су одлучили јести људско месо.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
