Nažalost, tog 17. februara 2019. godine sreća nije bila naklonjena pevaču kada je na auto-putu u Bilefeldu, u Nemačkoj, došlo do kobne saobraćajke. Zanimljivo je da je Šaban gotovo tri decenije ranije takođe bio u opasnosti da izgubi život. U Beču, januara 1993. godine, pevača su napali muslimanski ekstremisti, koji su ga pretukli i četiri puta uboli nožem. Tom prilikom, Šaban je uspeo da "utekne smrti", a kako su on i njegova supruga Gordana govorili o ovoj dramatičnoj situaciji, možete pročitati u tekstu "Drugi život Šabana Šaulića", iz februarskog izdanja TV Novosti, koji prenosimo u celosti:
Veruje li Šaban Šaulić u srećnu zvezdu, vile zaštitnice ili Boga - nije poznato. Poznato je, međutim, da su svi oni, zajedno, bili uz njega u noći između 17. i 18. januara, u mračnom haustoru zgrade 101 u bečkoj Kajzer štrase, kada su dvojica još nepoznatih napadača, noževima pokušali da prekrate život, velikom pevaču naše narodne muzike.
Jer, od četiti uboda nožem u telo folk zvezde, dva su bila veoma opasna, ali, srećom, ni jedan mu trajnije nije naudio. A samo pola santimetra (u tami hodnika tako zanemarljivo malo) delilo je Šabana od života i smrti, od zdravlja ili - invalidskih kolica. Zato ima mnogo istine u rečima pevačeve supruge Gordane Šaulić koja danima ponavlja:
- Samo bog je spasao Šabana!
Foto: reprint TV Novosti
A taj naručeni napad jednog muslimanskog ekstremiste, Turčina jugoslovenskog porekla, Hulje Zorlua, trebalo je da posluži kao nauk svim jugoslovenskim pevačima, da sa njim nema šale, da ne smeju da pevaju u srpskim kafanama u Beču, da moraju da se zalažu za "muslimansku stvar". Za primer je izabran upravo prvi među pevačima, a kazna je, srećom, ipak bila manja od nameravane. Zato pravda nije mimoišla naručioca napada na Šabana Šaulića i Zorlu je već dobio smeštaj - u bečkom zatvoru.
Kažnjavanje napadača je stvar austrijskog pravosuđa, ali trauma koju je doživeo Šaban Šaulić, pa i njegova porodica - ostaje trajna. Jer, retko ko je u životu bio u situaciji da se suoči sa smrđu, i - preživi to.
- Napad je u stvari bio podao, kukavički, izveden iz potpunog mraka, jer su razbojnici u holu moje zgrade gangsterski zavrnuli sijalicu i napravili zasedu - pomalo nerado vraća film događaja popularni pevač. - I premlaćivanje je bilo divljačko - udarali su me gde stignu, birali najbolnije tačke, koristeći pri tom ruke, čelične štangle, drške revolvera, i konačno - nož.
Završivši prljavi posao, i zaključavši potom ulaz, ostavivši izbodenog pevača na podu hola, napadači su pobegli u bečku noć pred srpsko Bogojavljenje. Ali, ta srećna zvezda, vila zaštitnica, nije dozvolila da se na tako bestijalan način okonča ne samo karijera, nego i život pevača.
- Ni sada ne znam odakle mi tolika snaga da se uspnem dva sprata stepenicama, pronađem telefonski imenik i pozovem pomoć - govori Šaulić. - Valjda je to ona urođena želja za životom, a delom i moja sportska kondicija. Iako sam, po rečima lekara, izgubio više od litar krvi, prisebnost me nije napustila, i to me je spasilo da ne iskrvarim. Naravno, i brza intervencija bečke policije i lekara, koji su stigli za pet minuta.
Foto: reprint Sabor
A prva pomoć povređenoj jugoslovenskoj folk zvezdi pružena je odmah - u njegovom stanu. Šaulić se našao na podu, oko njega se sjatila gomila zabrinutih ljudi.
- Bili su to najduži trenuci u mom životu - priseća se Šaban. - Video sam samo noge nepoznatih ljudi, ležeći u kuhinji licem okrenut prema podu. Očekivao sam da neko kaže utešne reči, hoću li preživeti. Utom je neko otvorio prozor, odeću su mi izrezali makazama i previli rane. Potom sam prevezen u bolnicu i hitno operisan. Svega sam bio svestan, svega se sećam, svakog detalja iz bečkog urgentnog centra.
I dok je policija u Šaulićevom stanu u Beču obavljala rutinske istražne radnje - uzbuna je nastala u švajcarskom gradu Sen Galenu, gde su se nalazili njegova supruga Gordana i deca Sanela, Ilda i Mihailo.
- Pred zoru je zazvonio telefon, javila se jedna moja prijateljica iz Beograda i rekla da je Šaban izboden u Beču - priča Gordana. - Nije znala detalje, ni težinu povreda. Počela sam da vrištim, deca su se takođe uzbudila. Htela su da odmah, sva, krenu sa mnom u Beč. Ubedila sam ove dve starije da ostanu kod bake, ali Mihailo je samo plakao i tražio da vidi tatu. Morala sam da ga povedem. Koliko sam bila pometena vidi se i iz podatka da mi nije ni na pamet palo da pozovem taksi, nego sam u pet sati ujutro sela na voz i sa uplakanim Mihailom se uputila na aerodrom. Srećom, već u šest sam imala avion i pravo sa aerodroma otišla - u bolnicu.
Naravno, Gordana Šaulić nije verovala pričama bečkih prijatelja da je sa Šabanom sve u redu, da nije opasno povređen. Želela je da se u to - lično uveri.
- Kad sam ga ugledala u bolničkoj postelji, onako razapetog, sa gomilom kablova i infuzija, sa tom silnom aparaturom, sa izubijanim licem na kome ni oči nisam mogla da razaznam, jednostavno sam se onesvestila - još je uzbuđena Gordana. - Potom sam dva dana ostala uz njegovu postelju, dok, na Šabanov zahtev, nismo napustili bolnicu.
Foto: reprint Sabor
Šaulići su se prebacili u svoj stan, gde im se pri ruci našao beogradski prijatelj Gile Marjanović, koji je brinuo o nabavkama ali i bezbednosti ozbiljno zastrašene porodice. Odmah su u stanu počeli da zvone telefoni, da se javljaju prijatelji i kolege sa najrazličitijih tačaka zemljine kugle: Stanko i Zlata iz Amerike, Zorica i Kemiš iz Beograda, Mića Ćirković iz Amerike, Snežana Đurišić iz Čikaga. Smenjivali su se pozivi iz Beča, Beograda, Šapca, Holandije, Švajcarske, Nemačke...
- U takvim situacijama čovek shvati koliko u stvari ima prijatelja u životu, i koliko je bedan bio postupak mojih napadača - razmišlja Šaulić. - Istovremeno, Beč mi se jednostavno zgadio, čak i taj luksuzni stan, koji sam plaćao dve hiljade maraka mesečno. Poželeo sam da se vratim kući, u Beograd, i ništa u tome nije moglo da me spreči - ni nagovori prijatelja, ni saveti lekara.
I ko zna koliko će vremena proći dok se Šaban Šaulić opet odluči put Beča. Previše je neprijatnih uspomena koje ga vezuju za grad u kojem je nekada rado boravio. Pakovanje za povratak u Beograd bilo je neubičajeno kratko za takve prilike. Kao da se svima žurilo da što pre krenu iz grada u kojem je Šaulić zamalo izgubio život. Ka Beogradu se krenulo u dva automobila. U jednom su se nalazili Šaban, Gordana i mali Mihailo (đak prvak jedne beogradske osnovne škole), a vozio je Gile Marjanović. U drugom je bio autor ovih redova.
Šaban je ležao na prednjem sedištu, pokušavajući da nađe što ugodniji položaj. Za rane koje su ga pekle, i spolja, i iznutra, u duši. Mihailo, naoružan plastičnim mačem, za slučaj da se napadači opet pojave - čuvao je tatu. Pri tom, naravno, uspevao je da se muva po automobilu i Šauliću, iznenadnim izlivima sinovske ljubavi, nanese katkad neku slatku bol. Dete nije moglo da shvati da tatu ne treba dodirivati.
Foto: reprint TV Novosti
Oba vozača gazila su gas do daske, kako bi se što pre dokopali jugloslovenske granice. U svima je tinjao neki loš predosećaj da bi napadači mogli da se vrate, da završe posao, da organizuju nov napad negde usput, u tuđoj zemlji. Utoliko nam je, svima, dražio bio dolazak na jugoslovensko-mađarsku granicu.
- Kada sam ugledao prvo svetlo u Kelebiji, kao da sam se ponovo rodio - iskren je Šaban. - Neverovatan je osećaj snage i punoće koji ponovni susret sa zavičajem pruža ljudima u mojoj situaciji. Za trenutak, ništa me nije bolelo.
Potom je usledio dirljiv susret sa carinicima, graničnom policijom. naravno, i slikanje za uspomenu, i kapa policajca na glavi malog Mihaila. I bezbroj želja za brz oporavak i nove pesme. I, po ko zna koji put, provereno saznanje, da je kod kuće ipak - najbolje. Večernji Beograd je primio u sebe porodicu Šaulić, u njihov topli stan na Terazijama. U sigurnost i mir.
- Rane zaceljuju, izvadili su mi već i konce - priča Šaban. - Sa svakim danom ozdravljenja i oporavka, raste i moja želja da se vratim muzici. To je i prirodno. To moja publika očekuje od mene. Mogu da kažem da, uprkos svemu, volim sve ljude. I bezumni bečki napad na mene, samo mi je još više učvrstio uverenje da je mnogo više dobrih nego loših ljudi. Samo ću se ovih drugih ubuduće - bolje čuvati.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj tekst je izašao u "TV Novostima" 3. februara 1993. godine.*
BONUS VIDEO:
