Нажалост, тог 17. фебруара 2019. године срећа није била наклоњена певачу када је на ауто-путу у Билефелду, у Немачкој, дошло до кобне саобраћајке. Занимљиво је да је Шабан готово три деценије раније такође био у опасности да изгуби живот. У Бечу, јануара 1993. године, певача су напали муслимански екстремисти, који су га претукли и четири пута уболи ножем. Том приликом, Шабан је успео да "утекне смрти", а како су он и његова супруга Гордана говорили о овој драматичној ситуацији, можете прочитати у тексту "Други живот Шабана Шаулића", из фебруарског издања ТВ Новости, који преносимо у целости:
Верује ли Шабан Шаулић у срећну звезду, виле заштитнице или Бога - није познато. Познато је, међутим, да су сви они, заједно, били уз њега у ноћи између 17. и 18. јануара, у мрачном хаустору зграде 101 у бечкој Кајзер штрасе, када су двојица још непознатих нападача, ножевима покушали да прекрате живот, великом певачу наше народне музике.
Јер, од четити убода ножем у тело фолк звезде, два су била веома опасна, али, срећом, ни један му трајније није наудио. А само пола сантиметра (у тами ходника тако занемарљиво мало) делило је Шабана од живота и смрти, од здравља или - инвалидских колица. Зато има много истине у речима певачеве супруге Гордане Шаулић која данима понавља:
- Само бог је спасао Шабана!
Фото: репринт ТВ Новости
А тај наручени напад једног муслиманског екстремисте, Турчина југословенског порекла, Хуље Зорлуа, требало је да послужи као наук свим југословенским певачима, да са њим нема шале, да не смеју да певају у српским кафанама у Бечу, да морају да се залажу за "муслиманску ствар". За пример је изабран управо први међу певачима, а казна је, срећом, ипак била мања од намераване. Зато правда није мимоишла наручиоца напада на Шабана Шаулића и Зорлу је већ добио смештај - у бечком затвору.
Кажњавање нападача је ствар аустријског правосуђа, али траума коју је доживео Шабан Шаулић, па и његова породица - остаје трајна. Јер, ретко ко је у животу био у ситуацији да се суочи са смрђу, и - преживи то.
- Напад је у ствари био подао, кукавички, изведен из потпуног мрака, јер су разбојници у холу моје зграде гангстерски заврнули сијалицу и направили заседу - помало нерадо враћа филм догађаја популарни певач. - И премлаћивање је било дивљачко - ударали су ме где стигну, бирали најболније тачке, користећи при том руке, челичне штангле, дршке револвера, и коначно - нож.
Завршивши прљави посао, и закључавши потом улаз, оставивши избоденог певача на поду хола, нападачи су побегли у бечку ноћ пред српско Богојављење. Али, та срећна звезда, вила заштитница, није дозволила да се на тако бестијалан начин оконча не само каријера, него и живот певача.
- Ни сада не знам одакле ми толика снага да се успнем два спрата степеницама, пронађем телефонски именик и позовем помоћ - говори Шаулић. - Ваљда је то она урођена жеља за животом, а делом и моја спортска кондиција. Иако сам, по речима лекара, изгубио више од литар крви, присебност ме није напустила, и то ме је спасило да не искрварим. Наравно, и брза интервенција бечке полиције и лекара, који су стигли за пет минута.
Фото: репринт Сабор
А прва помоћ повређеној југословенској фолк звезди пружена је одмах - у његовом стану. Шаулић се нашао на поду, око њега се сјатила гомила забринутих људи.
- Били су то најдужи тренуци у мом животу - присећа се Шабан. - Видео сам само ноге непознатих људи, лежећи у кухињи лицем окренут према поду. Очекивао сам да неко каже утешне речи, хоћу ли преживети. Утом је неко отворио прозор, одећу су ми изрезали маказама и превили ране. Потом сам превезен у болницу и хитно оперисан. Свега сам био свестан, свега се сећам, сваког детаља из бечког ургентног центра.
И док је полиција у Шаулићевом стану у Бечу обављала рутинске истражне радње - узбуна је настала у швајцарском граду Сен Галену, где су се налазили његова супруга Гордана и деца Санела, Илда и Михаило.
- Пред зору је зазвонио телефон, јавила се једна моја пријатељица из Београда и рекла да је Шабан избоден у Бечу - прича Гордана. - Није знала детаље, ни тежину повреда. Почела сам да вриштим, деца су се такође узбудила. Хтела су да одмах, сва, крену са мном у Беч. Убедила сам ове две старије да остану код баке, али Михаило је само плакао и тражио да види тату. Морала сам да га поведем. Колико сам била пометена види се и из податка да ми није ни на памет пало да позовем такси, него сам у пет сати ујутро села на воз и са уплаканим Михаилом се упутила на аеродром. Срећом, већ у шест сам имала авион и право са аеродрома отишла - у болницу.
Наравно, Гордана Шаулић није веровала причама бечких пријатеља да је са Шабаном све у реду, да није опасно повређен. Желела је да се у то - лично увери.
- Кад сам га угледала у болничкој постељи, онако разапетог, са гомилом каблова и инфузија, са том силном апаратуром, са изубијаним лицем на коме ни очи нисам могла да разазнам, једноставно сам се онесвестила - још је узбуђена Гордана. - Потом сам два дана остала уз његову постељу, док, на Шабанов захтев, нисмо напустили болницу.
Фото: репринт Сабор
Шаулићи су се пребацили у свој стан, где им се при руци нашао београдски пријатељ Гиле Марјановић, који је бринуо о набавкама али и безбедности озбиљно застрашене породице. Одмах су у стану почели да звоне телефони, да се јављају пријатељи и колеге са најразличитијих тачака земљине кугле: Станко и Злата из Америке, Зорица и Кемиш из Београда, Мића Ћирковић из Америке, Снежана Ђуришић из Чикага. Смењивали су се позиви из Беча, Београда, Шапца, Холандије, Швајцарске, Немачке...
- У таквим ситуацијама човек схвати колико у ствари има пријатеља у животу, и колико је бедан био поступак мојих нападача - размишља Шаулић. - Истовремено, Беч ми се једноставно згадио, чак и тај луксузни стан, који сам плаћао две хиљаде марака месечно. Пожелео сам да се вратим кући, у Београд, и ништа у томе није могло да ме спречи - ни наговори пријатеља, ни савети лекара.
И ко зна колико ће времена проћи док се Шабан Шаулић опет одлучи пут Беча. Превише је непријатних успомена које га везују за град у којем је некада радо боравио. Паковање за повратак у Београд било је неубичајено кратко за такве прилике. Као да се свима журило да што пре крену из града у којем је Шаулић замало изгубио живот. Ка Београду се кренуло у два аутомобила. У једном су се налазили Шабан, Гордана и мали Михаило (ђак првак једне београдске основне школе), а возио је Гиле Марјановић. У другом је био аутор ових редова.
Шабан је лежао на предњем седишту, покушавајући да нађе што угоднији положај. За ране које су га пекле, и споља, и изнутра, у души. Михаило, наоружан пластичним мачем, за случај да се нападачи опет појаве - чувао је тату. При том, наравно, успевао је да се мува по аутомобилу и Шаулићу, изненадним изливима синовске љубави, нанесе каткад неку слатку бол. Дете није могло да схвати да тату не треба додиривати.
Фото: репринт ТВ Новости
Оба возача газила су гас до даске, како би се што пре докопали југлословенске границе. У свима је тињао неки лош предосећај да би нападачи могли да се врате, да заврше посао, да организују нов напад негде успут, у туђој земљи. Утолико нам је, свима, дражио био долазак на југословенско-мађарску границу.
- Када сам угледао прво светло у Келебији, као да сам се поново родио - искрен је Шабан. - Невероватан је осећај снаге и пуноће који поновни сусрет са завичајем пружа људима у мојој ситуацији. За тренутак, ништа ме није болело.
Потом је уследио дирљив сусрет са цариницима, граничном полицијом. наравно, и сликање за успомену, и капа полицајца на глави малог Михаила. И безброј жеља за брз опоравак и нове песме. И, по ко зна који пут, проверено сазнање, да је код куће ипак - најбоље. Вечерњи Београд је примио у себе породицу Шаулић, у њихов топли стан на Теразијама. У сигурност и мир.
- Ране зацељују, извадили су ми већ и конце - прича Шабан. - Са сваким даном оздрављења и опоравка, расте и моја жеља да се вратим музици. То је и природно. То моја публика очекује од мене. Могу да кажем да, упркос свему, волим све људе. И безумни бечки напад на мене, само ми је још више учврстио уверење да је много више добрих него лоших људи. Само ћу се ових других убудуће - боље чувати.
* Нпортал.рс због вас даје нови живот текстовима из богате новинске архиве "Новости", а овај текст је изашао у "ТВ Новостима" 3. фебруара 1993. године.*
БОНУС ВИДЕО:
