Za Đorđa Đokovića su gotovo svi čuli, ali drugo ime u celoj priči nije bilo poznato široj javnosti. Reč je o Dejanu Kamenjaševiću. On je generalni direktor košarkaškog kluba Dubai
NJegova životna priča nije nimalo laka, ali krenimo od početaka.
Kamenjašević je trenirao košarku u rodnom Sarajevu, a sa porodicom je 1993. godine krenuo put Španije, tamo je stigao u Đironu, a upravo je u ovom klubu i kasnije po završetku igračke karijere ostao da radi kao trener. Bio je pomoćnik Svetislava Pešića, a zatim i deo stručnog štaba Basknije.
Usledila je selidba u Persijski zaliv, a 2017. godine otvorio je PSSA, specijalizovanu košarkašku akademiju, u Ujedinjenim Arapskim Emriatima.
Dejan je ispričao svoju životnu priču za "nasbiro.com"...
Pročitajte još
- To je moj drugi dom, posle moga Sarajeva. Ja sam u Đironi završio školu, tamo su mi se rodila deca, Marko i Marina, i tamo sam upoznao prijatelje za čitav život. U Đironi sam odrastao u košarkaškog stručnjaka i postigao sve ono o čemu stranac u Španiji može samo da sanja. Završio sam višu trenersku školu, četiri u mojoj promociji, radio na ACB i Evrolige nivou plus Druga španska liga punih devet godina, bio član Akasvaju Đirone generacije koja je osvojila FIBA Kup, u timu sa Markom Gasolom na primer, posle postao član velike Baskonije i bio na korak F4 u Evroligi. Radio sam sa velikim imenima kao što su Ričard Kasas, Pedro Martinez, Pablo Laso, ali posebno bih istakao dvoje ljudi koji su moji kućni prijatelji, familija, veliki treneri i velike ličnosti, Žana Tabaka i Svetislava Pešića. Oni su na neki način i obeležili moju karijeru, svako na svoj način - rekao je Kamenjašević.
Rat u Jugoslaviji ostavio mu je porodicu na ulici, bez ičega...
- Moj život je bio vrlo težak i komplikovan kao i život svake druge izbeglice ili ljudi koji su ostali u ratu, na primer u mom rodnom Sarajevu. Puno je različitih životnih priča, ali moja je možda specifična. Došao sam u Đironu mlad, nisam znao jezik, moji roditelji su bili stariji, posebno moj otac Mirko Kamenjašević koji je tada imao 63 godine, moja sestra samo 12, a mama i ja smo jedini bili radno spremni. Humanitarna organizacija koja nas je dovela odmah nas je i napustila, tako da je trebalo da se od početka snalazimo sami, bez znanja jezika, zahvaljujući pomoći samo nekih dobrih ljudi. Mama je čistila haustore i stubišta, a ja sam radio kao konobar na autobuskoj stanici od četiri popodne do pet ujutro. Tako smo preživeli u prve dve godine, i to je omogućilo da moja sestra studira, i da na kraju kao familija isplivamo iz vrlo teške situacije. Posle izlaska iz Sarajeva izgubio sam sve, baš kao i moji roditelji kojima je to teže padalo...
Jednu osobu posebno ističe - Svetislava Pešića:
- Naučio sam sve! On me učio životu, sportu i posle smrti moga oca bio moj drugi otac. Kouč je veliki čovek, najveći stručnjak u Evropi zajedno sa Željkom Obradovićem i bez sumnje čovek koji je ostavio dubok trag na mene. Sada smo familijarni prijatelji, stalno se čujemo i vremenom sam dobio njegovo poverenje i poštovanje. O njemu kao o treneru ne bi trebalo da trošimo reči, ali malo ko poznaje njegovu ljudskost i dobrotu koji pokazuje kada nije na terenu.
BONUS VIDEO:
