За Ђорђа Ђоковића су готово сви чули, али друго име у целој причи није било познато широј јавности. Реч је о Дејану Камењашевићу. Он је генерални директор кошаркашког клуба Дубаи
Његова животна прича није нимало лака, али кренимо од почетака.
Камењашевић је тренирао кошарку у родном Сарајеву, а са породицом је 1993. године кренуо пут Шпаније, тамо је стигао у Ђирону, а управо је у овом клубу и касније по завршетку играчке каријере остао да ради као тренер. Био је помоћник Светислава Пешића, а затим и део стручног штаба Баскније.
Уследила је селидба у Персијски залив, а 2017. године отворио је ПССА, специјализовану кошаркашку академију, у Уједињеним Арапским Емриатима.
Дејан је испричао своју животну причу за "насбиро.цом"...
Прочитајте још
- То је мој други дом, после мога Сарајева. Ја сам у Ђирони завршио школу, тамо су ми се родила деца, Марко и Марина, и тамо сам упознао пријатеље за читав живот. У Ђирони сам одрастао у кошаркашког стручњака и постигао све оно о чему странац у Шпанији може само да сања. Завршио сам вишу тренерску школу, четири у мојој промоцији, радио на АЦБ и Евролиге нивоу плус Друга шпанска лига пуних девет година, био члан Акасвају Ђироне генерације која је освојила ФИБА Куп, у тиму са Марком Гасолом на пример, после постао члан велике Басконије и био на корак Ф4 у Евролиги. Радио сам са великим именима као што су Ричард Касас, Педро Мартинез, Пабло Ласо, али посебно бих истакао двоје људи који су моји кућни пријатељи, фамилија, велики тренери и велике личности, Жана Табака и Светислава Пешића. Они су на неки начин и обележили моју каријеру, свако на свој начин - рекао је Камењашевић.
Рат у Југославији оставио му је породицу на улици, без ичега...
- Мој живот је био врло тежак и компликован као и живот сваке друге избеглице или људи који су остали у рату, на пример у мом родном Сарајеву. Пуно је различитих животних прича, али моја је можда специфична. Дошао сам у Ђирону млад, нисам знао језик, моји родитељи су били старији, посебно мој отац Мирко Камењашевић који је тада имао 63 године, моја сестра само 12, а мама и ја смо једини били радно спремни. Хуманитарна организација која нас је довела одмах нас је и напустила, тако да је требало да се од почетка сналазимо сами, без знања језика, захваљујући помоћи само неких добрих људи. Мама је чистила хаусторе и стубишта, а ја сам радио као конобар на аутобуској станици од четири поподне до пет ујутро. Тако смо преживели у прве две године, и то је омогућило да моја сестра студира, и да на крају као фамилија испливамо из врло тешке ситуације. После изласка из Сарајева изгубио сам све, баш као и моји родитељи којима је то теже падало...
Једну особу посебно истиче - Светислава Пешића:
- Научио сам све! Он ме учио животу, спорту и после смрти мога оца био мој други отац. Коуч је велики човек, највећи стручњак у Европи заједно са Жељком Обрадовићем и без сумње човек који је оставио дубок траг на мене. Сада смо фамилијарни пријатељи, стално се чујемо и временом сам добио његово поверење и поштовање. О њему као о тренеру не би требало да трошимо речи, али мало ко познаје његову људскост и доброту који показује када није на терену.
БОНУС ВИДЕО:
