ŽIVOT DRAŽINE ŽENE: Noć kada je muža ispratila u smrt

Jelica Mihailović, supruga čuvenog generala Draže Mihailovića, imala je sudbinu koju niko ne bi poželeo ni najvećem neprijatelu. Rat joj je odneo skoro sve najmilije, preživela je užasna mučenja u logoru, šikaniranje od strane vlasti, nekoliko puta je ostajala bez doma, ali je do smrti bila dostojanstvena. Sve svoje boli nosila je duboko u sebi, dok je ponosno gledala u oči sve one koji su je povredili.

Jelica je rođena u oficirskoj porodici. NJen otac Jevrem, pešadijski pukovnik, potrudio se da mu četiri kćeri i sin završe najviše škole tog doba koje su postojale u Srbiji, a i u Nemačkoj. Odlazeći u posetu bratu Borivoju koji je bio na vojnoj akademiji, Jelica upoznaje njegovog najboljeg prijatelja, tada mladog oficira Dragoljuba Dražu Mihailovića. Ipak, sve ostaje samo na pogledima. Život je hteo da se ona uoči Prvog svetskog rata uda za profesora književnosti Radivoja Lazarevića, rođenog brata Dare Ćosić, majke pisca Branimira Ćosića. Mladenci su živeli u Prizrenu, gde ih je zatekao Veliki rat.

Razaranjima izmučenu Srbiju napada i tifus koji joj „uzima" muža. Jelica je tada bila u petom mesecu trudnoće. Ali je iz Prizrena morala u bežaniju, jer su bugarskei balističke snage otpočele s krvavim pirom i odmazdom nad srpskim pravoslavnim stanovništvom. Izmučena od dugog pešačenja stigla je u Kruševac, gde su joj krov nad glavom ponudile i svu brigu o njoj preuzele stara majka i sestre Olga, Ana i Danica.

U rano proleće 1916. godine Jelica rađa zdravu devojčicu Radmilu. Jedina preostala muška glava, njen brat Borivoje, s Dražom zajedno prolazi najtežu golgotu srpskog naroda. Borivoje gine na Ceru. Sahranjen je na Glogovcu (kasnije su posmrtni ostaci preneseni u Beograd), gde i danas na zajedničkom spomeniku stoji prekomandovan u Skoplje kao kapetan druge klase, kao nastavnik u tamošnjoj vojnoj školi. U Dušanovom gradu, Jelica je rodila sinove Branka (1921) i LJubivoja (1922),koji je posle nekoliko meseci umro. Ipak, prerana smrt deteta nije ih obeshrabrila i u narednim godinama dobili su Vojislava (1924) i ćerku Gordanu (1927). Kao odličnog oficira, vojni vrh 1931. godine raspoređuje Dražu u Gardu. Pošto nisu imali puno novca, kupili su malu prizemnu kuću u Beogradu, napravljenu od blata i pruća u Bregalničkoj ulici.

Od Marije Jovanović, tada 87-godišnjakinje, svedoka na Crvenom krstu, komšinice porodice Mihailović, saznale su se pojedinosti o životu Jelice Mihailović pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata.

„Jelica je bila izuzetna žena. Ona i Draža bili su vrlo društveni, pa je ceo komšiluk znao da se skupi u njihovom dvorištu. Ja sam tada bila devojčica i po ceo dan samse igrala s Brankom, Vojislavom i Gordanom. Pošto je volela decu, stalno nam je mesila pite i kuvala slatko žito", objašnjavala je ova žena.

Foto: Arhiva Novosti

 

„Nisu imali ništa luksuzno. U kući su bile četiri prostorije. U jednoj sobici je bio Dražin drveni šifonjer, gde je držao svoje knjige, u drugoj je bio šporet na drva, okolo drvene klupe umesto stolica. Nisu imali ni kupatila, već u dvorištu poljski klozet, a malo podalje i česmu. U prikrajku nevelike avlije bila je štala, u kojoj je Draža držao vojničkog konja, koji mu je sledovao kao gardijskom oficiru.

Od ćerke Petra Đorđevića, službenika Britanske ambasade pre Drugog svetskog rata, "Nedeljnik" je saznao brojne nepoznate detalje.

„Draža je nešto ranije, krajem 1940. godine, pozvan u komandu. Sećam se, te noći ga je ispratila Jelica s decom ne sluteći da ga dugo, dugo neće videti. Do početka rata Draža je bio na manevrima negde u Bosni, a kasnije ga je rat zatekaou Doboju odakle je, s delom komande otišao u šumu, ne priznajući kapitulaciju, da se bori protiv okupatora.

Jelica je tokom rata preživela pravu golgotu. Tri puta je hapšena. Prilikom drugog hapšenja 1942. godine, sve stvari su joj iz kuće odnete. Ni iglu nisu ostavili. Kad se u jesen 1943. vratila, komšiluk joj je dao nešto pokućstva, čak i obuću i odeću. Bilo je tužno gledati u kakvom se stanju nalazi žena čoveka koji je komandovao kraljevom vojskom u otadžbini.

"Na osnovu dokumenata do kojih je došao Nedeljnik, Jelicu kao i njihove komšije Đorđeviće (za Marijinog oca se sumnjalo da je britanski špijun, ubijen je na Banjici sredinom aprila 1944. godine) u jesen 1941. godine hapsi Gestapo. Mir je potrajao do proleća 1942, kad Nedićevo ministarstvo policije traži od Nemaca da se hapse i u logor vode porodice četnika.

Foto: N. Skenderija

 

„Ne vidim razloga da sin i ćerka Draže Mihailovića mogu slobodno da žive u Beogradu, što je slučaj s mnogim porodicima onih koji su u šumi...", pisalo je u elaboratu pomenutog Ministarstva koji je upućen komandantu nemačkih trupa u Srbiji generalu Baderu. Nemci odmah raspisuju objavu tražeći od Draže i njegovih oficira da se predaju, ili će im pohapsiti porodice. Kad to nisu hteli da učine, usledila su hapšenja i odvođenja u logor na Banjici. Privedeni su Jelica, Branko i Gordana. Dakle, aprila 1942. pohapšena je ne samo uža porodica, nego i familija komandanta Ravnogorskog pokreta, koji je odbio da se preda nemačkom okupatoru.

Pored žene i dece, strina i njihove dece, uhapšeni su i Dražina sestra Vidosava, zet Dragoje i sestričina Danica. Čim su pohapšenii odvedeni u logor Banjica, Jelica je s ćerkom Gordanom, Dražinom sestrom Vidosavom i sestričnom Danicom, odvedena u žensku sobu 35 na drugom spratu logora, u kojoj je bilo 50 srpskih zatočenica, među kojima najviše skojevki, ali i žena,ćerki i sestara četničkih oficira. Tu su bile, na primer, žena i ćerka Nikole Kalabića. U istoj sobi bila je zatočena i Srbijanka Bukumirović, odakle je odvedena na streljanje.

Gestapou je bilo svejedno da li su zatočenice bile iz četničkih ili partizanskih porodica, jer su im i jedni i drugi bili protivnici, pa su i preko njihovih porodica hteli s njima da se razračunaju.

Jelica je s ćerkom i Dražinom sestrom i sestričinom posle mesec dana prebačena u takozvanu „talačku" sobu, gde su bile zatočene žene visokih četničkih oficira i partizana, svih koji su se borili protiv okupatora.

Čim su dovođene u logor, uzimani su im otisci prstiju i pravljena osnovna biografija. S tom dokumentacijom zatvorenice i zatvorenici boravili su u logoru. One za koje dokumentacija nije pravljena, odmah su streljane. Zatočeni su poslužili za ucenu, kako bi se njihovi muževi, očevi, braća i ostali najbliži srodnici, pod pretnjom da će im likvidirati porodice - predali!

Pod naznakom „Taoci" Odeljenja specijalne policije Uprave grada Beograda,pod brojem II i rednim 1. zavedena je supruga Draže Mihailovića - Jelica, za koju se ovde navodi da je rođena 27. avgusta 1895. godine u Beogradu, od oca Jevrema Brankovića i majke LJubice rođene Kreclović, da je osnovnu školu i gimnaziju završila u Beogradu, studirala prava, ali nije diplomirala. Da pored srpskog govori i nemački jezik. U dokumentaciji nailazimo i na pet otisaka prstiju Jelice Mihailović, što je bila standardna procedura prilikom dovođenja u zloglasni logor Banjica. Piše i da je imala nadimak Lena.

Ista sprovodnica napravljena je i za Jeličinu i Dražinu ćerku Gordanu, koja je datirana pod brojem 30. U njoj se, pored opštih podataka, kao i za majku, navodida je rođena 12. februara 1926. godine i da je završila šesti razred gimnazije. Na narednoj strani, gde je takođe dala otiske prstiju, svojeručno je napisala: Ja sam učenica šestog razreda gimnazije. A na sledećoj je njen lični opis: mala, smeđa, usta pravilna, zubi zdravi, osobenih znakova nema...

Odeljenje specijalne policije UGB na strani 33 istog dokumenta registruje i osnovne podatke o Jeličinom i Dražinom sinu Branku, za kojeg se navodi da je rođen u Skoplju 22. aprila 1921. godine, da je završio Viši tečajni ispit i veliku maturu, adresa kao za majku i sestru Bregalnička 24, Beograd, s tim što se za Branka u „Propratnici" doslovno kaže da je sin „Draže Mihailovića, uhapšen kao talac odmetnutog oficira".

Za razliku od majke i sestre, Branko nije odveden u „talačku" sobu, već se jedno vreme nalazio na drugom spratu logora Banjica, povremeno prebacivan od sobe 66 do 68, gde je bio zatočen i jedan broj onih koji nisu dočekali slobodu. U tim sobama, gde nije bilo kreveta već nekakvih „pustekija", nalazilo se i po 120 zatvorenika. NJima je dozvoljavano da u cik zore budu izvedeni do kupatila, potom dobiju hranu na hodniku, malo prošetaju, pa opet natrag do prvog mraka. Bilo kakve fiziološke potrebe tokom dana nisu dozvoljavane nijednom zatočeniku izvan sobe u kojoj su se nalazili, što jasno svedoči kakav je ovo bio kazamat.

Tragajući za dokumentima o sudbini Jelice Mihailović, Nedeljnik je došao do saznanja da je ona iz logora Banjica puštena nešto pre svoje dece, ali ne na slobodu, nego je prebačena u policijski pritvor, gde je bila do 18. novembra 1943. godine.

Branko i Gordana su logor Banjica napustili 24. oktobra, ali ih majka nije pronašla kući, pošto je i ona nakon dvadesetak dana izašla na slobodu. Jelica je ovo, kako stoji u Zapisniku policijskog agenta Borisa V. Ristovskog, koji je štambiljem overio šef Odseka treće policijske uprave 5. februara 1944, odmah prijavila nadležnim vlastima u Beogradu. U jesen iste godine u Beograd dolazi nemački general Herman Nojbahar za glavnokomandujućeg diplomatu za Balkan, koji je poznat po tome što je, uvidevši da Nemci počinju da gube rat na istočnom frontu, ukinuo do tada surovu odmazdu „sto za jednoga"! Nediću i LJotiću saopštava da nije dobro da se čini ni odmazda nad decom onih koji su u šumi, pa i Dražina deca bivaju puštena iz logora.

Branko i Gordana tajno se prebacuju na Ravnu goru. Gordanu su u selu Subjel čuvali četnici, a Branko je u proleće 1944. godine završio Drugu klasu Ravnogorske akademije uselu Braići. Dobija čin potporučnika i biva raspoređen u Kosjerićku brigadu. Kasnije su oboje pali u ruke partizanima...Poraz nacista Jelici ne donosi slobodu. Muža joj hapse. O Draži govore kao o krvoločnoj zveri. Montirano suđenje traje, mržnja vri. Streljaju Dragoljuba Mihailovića, a da njegova žena ne sme ni da pita gde je...Poslednji put Jelica je svog muža videla u improvizovanoj sudnici vojnog suda na Topčideru, nekoliko dana pre nego što je sud izrekao smrtnu presudu komandantuJugoslovenske vojske u otadžbini. Dozvoljeno joj je da dođe u sudnicu u kojoj nije bilo suđenja i koja je odzvanjala od povika „izdaja", „na smrt"... Tu se oprostila od muža.

S tom ranom živela je do 1970. godine. Nekoliko meseci posle pogubljenja Draže Mihailovića, kod njegove supruge Jelice došao je oficir OZNE i rekao joj:

„Drugarice Jelice, ti nisi kriva za ono što je radio tvoj muž. Uostalom, tvoje dvoje dece bilo je u partizanima. Došao sam da se nagodimo.

„Kako?", zapitala je Jelica.

„Da se Vi, javno, preko novina odreknete Draže i osudite sve njegove zločine. Zauzvrat, država je spremna da vam za sve to dobro nagradi, obezbedi vam dobru egzistenciju do kraja života!"

„Ma, kakva osuda", uzvratila je Jelica.

„Moj Draža je bio u pravu. On nije nikakav zločinac, već je izvršen najveći zločin nad njim", ostalo je zabeleženo u analima službe.

Nedugo posle ovoga Jelica je izgubila i posao. Ipak, život i prvenstveno deca nisu joj dali vremena ni da pati. Uspela je da se zaposli u banci kod Đerma, gde je radila tri godine, a po obrazovanju je bila učiteljica. Međutim, kad su joj Branko i Gordana 1948. godine sprovedeni na Goli otok i Sveti Grgur, dobila je otkaz. Ostala je sama.

Zbog teške nemaštine Jelica je prodala kuću Tihomiru Arsiću, Dražinom zemljaku i dalekom rođaku. Nekoliko godina živela je u stančiću u Majke Jevrosime, a početkom pedesetih kupila je drugi kod podvožnjaka u Cvijićevoj ulici (danas se tu nalazi hotel Zira).

Narednih dvadeset godina živela je potpuno povučena od sveta. Nije imala državnu penziju, pa su je njene tri sestre pomagale. I deca su je pomagala, ali ipak, rat je ostavio veliki ožiljak na njihovim životima.

Pod krošnjom starog kestena, mali, nekad beli, a od vremena posiveli spomenikna jednom beogradskom groblju, retki je dokaz o postojanju Jelice Mihailović. Tu je, konačno, našla mir.

Kako su izgledali Dražini poslednji dani?

Priča o poslednjim danima generala Dragoljuba Draže Mihailovića postala je poznata decenijama kasnije nakon što je Josif Malović, partizanski prvoborac i glavni islednik u slučaju “Suđenje Dragoljubu-Draži Mihailoviću i ostalim kolaboracionistima za izdaju i ratne zločine počinjene na prostoru Jugoslavije za vreme rata (1941—1945)“, objavio svoja sećanja.

Sve do početka suđenja, Draža se nalazio u posebno pripremljenoj sobi u sedištu OZNE. U ćeliji nije bilo ničega osim gvozdenog kreveta prekrivenog vojničkim ćebetom. Na njemu je sedeo general Mihailović u pro­stoj voj­nič­koj blu­zi i co­ku­la­ma bez per­tli, sa po­li­cij­skim li­si­ca­ma na ru­ka­ma.

– Naj­vi­še vre­me­na je pro­vo­dio uz knji­gu. Ni­je se odva­jao od Sten­da­lo­ve knjige “Parm­ski kar­tu­zi­jan­ski ma­na­sti­r”. Do­či­ta­vao ju je ko zna ko­li­ko pu­ta – i to na fran­cu­skom – svedočio je kasnije islednik Malović.

Upravo ovo Stendalovo remek-delo poslednje je što je general Mihailović pročitao pre nego što je streljan. Ironično, to je jedan od naj­ču­ve­ni­jih ro­mana o iz­gu­blje­nim ilu­zi­ja­ma i smatra se Stendalovim najlepšim delom.

(Istorijski zabavnik/nedeljnikafera.net)

BONUS VIDEO: