Iza ovog “poslednjeg boema 20. veka” ostalo je nebrojeno pesama i priča. Mika je živeo autentično i neponovljivo, a tako je i umro.
Neki bi rekli da je Mika Antić bio jedan od naših najboljih pesnika, dok ga drugi više cene, recimo, kao filmskog reditelja, međutm, svojatali su ga i najpoznatiji beogradski boemi. Ali, gospodin iz čijeg pera su izašle najlepše rime ostao je upamćen, pre svega, kao vrsni umetnik kojeg je krasio nesvakidašnji talenat. Sa lakoćom je stvarao sve dok mu bolest nije promenila život iz korena...
U knjizi “Sutradan posle detinjstva” Nemanje Rotara kojem je Mika Antić bio ujak, autor je zapisao i neverovatnu priču koja se zbila neposredno nakon smrti velikog umetnika.
Otišao je sa ovoga sveta pre 38 godina, ali i danas žive njegovi stihovi, pesme i anegdote, pa se čini da je i Mika tu.
Foto: Jutjub printskrin/BISTROOKI - Kutak za Bistrooke/rakovac1
Pročitajte još
Miroslav je umro u bašti svoje kuće u Ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, baš na dan kad je primio Avnojevsku nagradu. U tom trenutku već je bio oboleo od raka vilice i hirurzi su mu odstranili deo jezika.
Činjenicu da više ne može da govori pesnik je teško podneo. Mnogo je pio i, skoro fanatično, slikao.
- Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima - rekao je Mika Antić o sebi.
Mika Antić je bio svojevrsna estradna zvezda tog vremena. Tome su doprineli buran život, zazor beogradskih krugova, kasnije i turneja sa Tomom Zdravkovićem. Sam Miroslav Antić je ovako opisao svoj život:
– Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao sam u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je moja čista biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca. Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovodom i kanalizacijom, radio sa kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, pravio lutke, vodio televizijske emisije.
Bio je bokser, prvak Banata
Mika je pored pesništva imao različita interesovanja, nije se ograničavao samo na jedno zanimanje. Uživao je u raznim profesijama, bio je čak i uspešan bokser, osvojio je titulu prvaka Banata.
Foto: Jutjub printskrin/BISTROOKI - Kutak za Bistrooke/rakovac1
Ovaj veliki pesnik družio se s najzanimljivijim ljudima svog vremena i često je provodio vreme s prijateljima u kafani. NJegovo ime vezano je za poznati beogradsku krčmu "Poslednja šansa", dok su mnogi drugi zavoleli njegove pesme kroz školske čitanke. Anegdote o njemu dugo su kružile kao urbane legende.
Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju
Mika Antić je svojim jedinstvenim stavom rekao: "Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima."
Mika Antić, autor "Plavog čuperka", ostavio je neizbrisiv trag u srpskoj književnosti i našim srcima.
U obraćanju deci je govorio:
- Moje pesme nisu pesme, nego pisma svakome od vas. One nisu u ovim rečima, već vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otključavaju vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta rečena, čeka zatvorena da je neko oslobodi.
Prvu pesmu je napisao sa 16 godina
Mika Antić je večiti dečak domaće poezije, često je sebe opisivao kao najgoreg đaka, jer smatra da ni svoj život nije potpuno naučio. Za svoja dela dobijao je brojne nagrade, uključujući dve "Nevenove" nagrade, jednu za životno delo u poeziji za decu, Goranovu nagradu, Nagradu Sterijinog pozorišta, Zlatnu arenu za filmski scenario, Nagradu oslobođenja Vojvodine i Sedmojulsku nagradu Srbije. Takođe, bio je i nosilac ordena zasluga za narod.
Sve ovo bi se moglo napisati u bezbroj stranica. Mika je uređivao list "Ritam" i bio urednik Zmajevog časopisa "Neven".
Foto: Jutjub printskrin/BISTROOKI - Kutak za Bistrooke/rakovac1
Prvu pesmu je objavio 1948. godine, imao je samo 16 godina, a to je bilo u beogradskom časopisu "Mladost". Dve godine kasnije, objavio je svoju prvu knjigu pesama pod nazivom "Ispričano za proleća".
Mika je bio novinar u novosadskom "Dnevniku" od 1954. godine, a u novosadskoj novinsko-izdavačkoj kući "Forum" radio je sa manjim prekidima sve do svoje prerane smrti, kada je imao samo 54 godine...
Umro je sa zlatnim prahom na rukama
Mika je preminuo u bašti svoje kuće u ulici Mihaila Babinke u Novom Sadu, baš onog dana kad je primio Avnojevsku nagradu. Tada je već bio teško bolestan od raka vilice, pa su hirurzi morali da mu uklone deo jezika.
Kažu da je gubitak sposobnosti da govori pesnik teško podneo. Prolazio je kroz teške gubitke, često se opijao, ali se isto tako u potpunosti posvetio slikarstvu s gotovo fantastičnom strašću. U to vreme je nastao ciklus predivnih slika suncokreta, koje je nazvao "Boje sunca". Mika je postigao jedinstveni nijansu mešajući oker sa zlatnim prahom. Na kraju je Mika preminuo sa zlatnim prahom na rukama! I pored truda da mu operu ruke, zlatni prah nije mogo da se spere.
Na odru, pesnik je ležao sa svetlucavim rukama poput lika iz biblijske priče. Na onaj svet, Mika je otišao sa zlatnim rukama, simbolikom koju je ovaj velikan definitivno zaslužio.
Poslednju želju je napiaso na papiru
Iste noći kada je umro, komšiji Dudi stiglo je pismo pisano Mikinim urednim rukopisom. Poslednja želja pesnika bila je samo jedna – da ga poštede suvišnih konvencija i dosadnih komemoracija.
– Kad me budu iznosili, neka pročitaju "Besmrtnu pesmu". A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsviraju "Pirav manga korkoro". Niko ne sme da mi drži govor – pisalo je.
I danas žive njegovi stihovi, pesme i priče o umetniku koji je stvarao baš tako kao što je i živeo – autentično i neponovljivo.
BONUS VIDEO:
