Иза овог “последњег боема 20. века” остало је небројено песама и прича. Мика је живео аутентично и непоновљиво, а тако је и умро.
Неки би рекли да је Мика Антић био један од наших најбољих песника, док га други више цене, рецимо, као филмског редитеља, међутм, својатали су га и најпознатији београдски боеми. Али, господин из чијег пера су изашле најлепше риме остао је упамћен, пре свега, као врсни уметник којег је красио несвакидашњи таленат. Са лакоћом је стварао све док му болест није променила живот из корена...
У књизи “Сутрадан после детињства” Немање Ротара којем је Мика Антић био ујак, аутор је записао и невероватну причу која се збила непосредно након смрти великог уметника.
Отишао је са овога света пре 38 година, али и данас живе његови стихови, песме и анегдоте, па се чини да је и Мика ту.
Прочитајте још
Мирослав је умро у башти своје куће у Улици Михаила Бабинке у Новом Саду, баш на дан кад је примио Авнојевску награду. У том тренутку већ је био оболео од рака вилице и хирурзи су му одстранили део језика.
Чињеницу да више не може да говори песник је тешко поднео. Много је пио и, скоро фанатично, сликао.
- Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима - рекао је Мика Антић о себи.
Мика Антић је био својеврсна естрадна звезда тог времена. Томе су допринели буран живот, зазор београдских кругова, касније и турнеја са Томом Здравковићем. Сам Мирослав Антић је овако описао свој живот:
– Рођен сам 1932. године у северном Банату, у селу Мокрину, где сам ишао и у основну школу. У гимназију сам ишао у Кикинди и Панчеву, а студирао сам у Београду. Живим у Новом Саду. То је моја чиста биографија. У ствари, ја свима кажем да праву биографију, онакву какву бих желео, још немам и поред толико књига које сам написао, слика које сам излагао, филмова које сам снимио, драмских текстова, репортажа у новинама… Сваког јутра пожелим да почнем једну одличну биографију, која би послужила, ако никоме другом, бар ђацима у школи јер они, нажалост, морају да уче и живот писца. Ја бих био најгори ђак јер ни свој живот нисам научио. А радио сам свашта. Био сам зидарски помоћник, физички радник у пивари, кубикаш на пристаништу, морнар, позоришни редитељ, бавио сам се водоводом и канализацијом, радио са компресорима, обрађивао дрво, умем да направим кров, глумио сам у једном луткарском позоришту, правио лутке, водио телевизијске емисије.
Био је боксер, првак Баната
Мика је поред песништва имао различита интересовања, није се ограничавао само на једно занимање. Уживао је у разним професијама, био је чак и успешан боксер, освојио је титулу првака Баната.
Овај велики песник дружио се с најзанимљивијим људима свог времена и често је проводио време с пријатељима у кафани. Његово име везано је за познати београдску крчму "Последња шанса", док су многи други заволели његове песме кроз школске читанке. Анегдоте о њему дуго су кружиле као урбане легенде.
Највише бих волео да сами измислите моју биографију
Мика Антић је својим јединственим ставом рекао: "Највише бих волео да сами измислите моју биографију. Онда ћу имати много разних живота и бити најживљи међу живима."
Мика Антић, аутор "Плавог чуперка", оставио је неизбрисив траг у српској књижевности и нашим срцима.
У обраћању деци је говорио:
- Моје песме нису песме, него писма свакоме од вас. Оне нису у овим речима, већ вама, а речи се употребљавају само као кључеви, да се откључавају врата иза којих нека поезија, већ доживљена, већ завршена, већ много пута речена, чека затворена да је неко ослободи.
Прву песму је написао са 16 година
Мика Антић је вечити дечак домаће поезије, често је себе описивао као најгорег ђака, јер сматра да ни свој живот није потпуно научио. За своја дела добијао је бројне награде, укључујући две "Невенове" награде, једну за животно дело у поезији за децу, Горанову награду, Награду Стеријиног позоришта, Златну арену за филмски сценарио, Награду ослобођења Војводине и Седмојулску награду Србије. Такође, био је и носилац ордена заслуга за народ.
Све ово би се могло написати у безброј страница. Мика је уређивао лист "Ритам" и био уредник Змајевог часописа "Невен".
Прву песму је објавио 1948. године, имао је само 16 година, а то је било у београдском часопису "Младост". Две године касније, објавио је своју прву књигу песама под називом "Испричано за пролећа".
Мика је био новинар у новосадском "Дневнику" од 1954. године, а у новосадској новинско-издавачкој кући "Форум" радио је са мањим прекидима све до своје преране смрти, када је имао само 54 године...
Умро је са златним прахом на рукама
Мика је преминуо у башти своје куће у улици Михаила Бабинке у Новом Саду, баш оног дана кад је примио Авнојевску награду. Тада је већ био тешко болестан од рака вилице, па су хирурзи морали да му уклоне део језика.
Кажу да је губитак способности да говори песник тешко поднео. Пролазио је кроз тешке губитке, често се опијао, али се исто тако у потпуности посветио сликарству с готово фантастичном страшћу. У то време је настао циклус предивних слика сунцокрета, које је назвао "Боје сунца". Мика је постигао јединствени нијансу мешајући окер са златним прахом. На крају је Мика преминуо са златним прахом на рукама! И поред труда да му оперу руке, златни прах није мого да се спере.
На одру, песник је лежао са светлуцавим рукама попут лика из библијске приче. На онај свет, Мика је отишао са златним рукама, симболиком коју је овај великан дефинитивно заслужио.
Последњу жељу је напиасо на папиру
Исте ноћи када је умро, комшији Дуди стигло је писмо писано Микиним уредним рукописом. Последња жеља песника била је само једна – да га поштеде сувишних конвенција и досадних комеморација.
– Кад ме буду износили, нека прочитају "Бесмртну песму". А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвирају "Пирав манга коркоро". Нико не сме да ми држи говор – писало је.
И данас живе његови стихови, песме и приче о уметнику који је стварао баш тако као што је и живео – аутентично и непоновљиво.