Ovoga dana ustanovljeno je u Srpskoj pravoslavnoj crkvi da se praznuje prenos moštiju svetog i bogonosnog oca, iz Trnove u Manastir Mileševa.
Nakon godinu dana od sahrane tela prvog svetog arhiepiskopa srpskog, namesnik Arsenije je želeo da se Savino sveto telo prenese u Srbiju, pa je predlagao i kralju. Govorio je da je velika žal kako njega, tako i naroda koji je zadužio svojim dobročinstvima, crkvama i manastirima koje je podigao i ostavio. Ne ide da njegove mošti ostanu u tuđoj zemlji van njegove crkve i otadžbine.
Vladislav se veoma obradovao ovom predlogu, i odmah poslao izaslanika sa pismom svom tastu, caru Asenu u Bugarsku. Međutim car nije želeo da preda svete mošti već je obrazložio da bi taj zahtev imao smisla ukoliko se oni ne bi pravedno i dostojno odnosili prema svetitelju, ovako ga ne želi predati Srbiji.
Kralj mu je ponovo poslao pismo, ali ovog puta je Asen sazvao svoje patrijarhe i viđenije ljude, kako bi doneo odluku. No, ipak, odgovor je glasio da ne želi da preda sveca, jer je on tu izabrao da počiva i da tako treba da ostane.
Foto: Vikipedija
Pročitajte još
Videvši kralj da ne može nikako da se dogovori sa svojim tastom, rešio je da ga poseti lično. Pre nego što je stigao u carske dvore, prvo je ptišao na grob svetog Save gde mu se molio i plakao. Potom je otišao na carevu gozbu, gde je bio dočekan kako dolikuje.
Te noći u snu se caru Asenu, javio anđeo božji u vidu Save, i rekao mu da dopusti kralju Vladislavu da prenese njegovo sveto telo u Srbiju. Tako je i bilo. Kralj sav srećan krenu sa moštima svoga strica u otadžbinu, u manastir Mileševa, čija je zadužbina kralja Vladislava.
Posle nekog vremena, jednom pobožnom prepodobnom starcu u Manastiru Mileševi javi se u snu Sveti Sava govoreći, da njegove svete mošti izvade iz groba i polože ih ispred groba u crkvi. To su uradili. Podigli su iz groba presveto telo njegovo čitavo i netruležno i miomirisno, i stavili ga napred u crkvi, svima na viđenje, poklonjenje i isceljenje.
Od svetih moštiju dogodila su se mnoga čudesna isceljenja, kao što o tome opširno govore životopisci Teodosije i Domentijan.
