Gavrilo Princip za mnoge je promenio tok istorije, dok drugi smatraju da bi sve bilo isto i bez atentata. Sa samo 19 godina preuzeo je na sebe veliku odgovornost, a potom je bio spreman i na smrt. Ipak, zversko mučenje ga je slomilo.
Ko je bio Gavrilo Princip?
Princip je 25. jula 1894. godine u selu Obljaj, udaljenom oko tri kilometra od Bosanskog Grahova. Majka Marija i otac Petar su ukupno imali devetoro dece, od kojih je preživelo samo njih troje. Principovi su živeli u siromaštvu, a poput srednjovekovnih kmetova, trećinu prihoda od poljoprivrede morali su davati vlasniku zemljišta.
Gavrilo se sa 13 godina seli u Sarajevo i tamo nastavlja školovanje, a jedno vreme se školuje i u Tuzli. Godine 1911, Gavrilo Princip postaje član Mlade Bosne. Kao što i samo ime govori, članovi Mlade Bosne su uglavnom bili omladinci, srednjoškolci, koji su se tajno sastajali i zanosili se idejama o oslobađanju Bosne i Hercegovine od Austro-Ugarske i stvaranju zajedničke jugoslovenske države, piše Psihologis.
Hladan tuš
Princip je bio uzoran đak i voleo je da žita. Ali, otkako se učlanio u Mladu Bosnu, sve su ga više zanimala ideološka pitanja, a sve se manje bavio školskim obavezama. Godinu dana kasnije, 1912. godine, izbačen je iz gimnazije zbog demonstriranja protiv austrougarske vlasti. Ubrzo nakon toga, on napušta Sarajevo i danima pešači do Beograda. U Beogradu se druži s tamošnjim nacionalistima i izražava želju da se priključi gerilskim odredima koji su se na području Makedonije borili protiv Osmanlija. Iz tog razloga je direktno kontaktirao i majora Vojislava Tankosića, istaknutog člana Crne ruke.
Međutim, mladi i nadobudni Gavrilo doživljava hladan tuš: major Tankosić mu govori da je jednostavno preslab da bi ga uzeli u razmatranje, suviše je nežne građe i krhkog zdravlja. Nije teško pretpostaviti kakav je to bio udarac na Gavrilov mladenački ego. Ponižen, vratio se u Sarajevo, gde je s bratom Jovom živeo od seče drva po okolnim šumama. Međutim, Gavrilo se nije dao obeshrabriti. Na kraju krajeva, to je bilo njegovo najsnažnije uverenje i najveća želja: da bude revolucionar, da u životu postigne nešto veliko i značajno. Vreme je provodio s istomišljenicima, pa je jedne prilike upoznao kapetana Živojina Žiku Rafajlovića, jednog od osnivača Srpskog četničkog pokreta. Taj pokret je bio usko povezan sa Crnom rukom.
Pročitajte još
Sarajevski atentat: rađanje ideje
Najbolji prijatelj Gavrila Principa bio je Danilo Ilić. Dvadesettrogodišnji Danilo, član Crne ruke, Apisu izlaže svoje mišljenje o potrebi za konkretnijim akcijama protiv austrougarske vladavine u Bosni. Apisu se Danilova inicijativa svidela, jer je ubrzo sazvan sastanak u Toulouseu, u Francuskoj.
Na taj sastanak u Toulouseu, početkom 1914. godine, bio je pozvan još jedan bosanskohercegovački član Crne ruke, Muhamed Mehmedbašić. Na sastanku u Francuskoj se raspravljalo o raznim varijantama eventualnog napada na austrougarsku vlast u Bosni. U obzir je dolazio i Franz Ferdinand, ali je na kraju odlučeno da meta napada ipak bude general Oskar Potiorek, vojni guverner Bosne i Hercegovine. Taj plan je osmislio Vladimir Gaćinović, glavni ideolog Mlade Bosne. Za izvršenje zadatka izabran je upravo Muhamed Mehmedbašić.
Putujući iz Toulousea nazad prema Sarajevu, dvadesetsedmogodišnji Muhamed je zamišljao i ponovo prolazio kroz sve moguće scenarije atentata na Potioreka. Logično, bio je vrlo nervozan.U rancu je već imao spremljeno oružje kojim je trebao izvršiti napad: bodež i boca otrova. Nakon što su se zaustavili na jednoj usputnoj železničkoj stanici, Muhamed je začuo graju i komešanje u susednom vagonu: ušla je francuska policija i legitimisala putnike. U panici, on kroz prozor vagona baca nož i otrov. Posle će se utvrditi da francuska policija nije imala pojma o atentatu, već su tražili nekog lokalnog lopova.
Apis: promena plana
Pripreme za Sarajevski atentat su trajale nekoliko meseci. Gavrilo Princip u to vreme živeo je u Beogradu, kao i još dvojica članova Mlade Bosne - Trifun Trifko Grabež i Nedeljko Čabrinović. Oni će tajnim kanalima biti prebačeni u Bosnu, kako njihov prelazak granice ne bi bio službeno zabeležen.
Major Tankosić, Apisova desna ruka, bio je zadužen za nabavku oružja, koje će atentatorima dostaviti preko svojih kolega Milana Ciganovića i Miška Jovanovića. Ciganović je bio istaknuti operativac Crne ruke, nastanjen u Beogradu, a inače iz istog kraja kao i Gavrilo Princip. Jovanović je bio ugledni tuzlanski biznismen, potajno pripadnik Crne ruke. Oružje je iz Tuzle u Sarajevo tajno prenio Danilo Ilić.
Noć pre atentata
Osim bombi i pištolja, tu su bile i bočice s otrovom, koji su zavernici trebali popiti ako budu uhvaćeni. Noć pre atentata, Ilić je grupi mladića podelio oružje. Do tog momenta, neki od njih se nisu ni poznavali. Sve je držano u strogoj tajnosti. Ilić ih je ujutro rasporedio po ruti kojom će se svečana povorka kretati.
Osim Ilića, koji je bio organizator atentata na lokalnom nivou, planirano je da ukupno bude šest atentatora: Trifko Grabež, Vaso Čubrilović, Nedeljko Čabrinović, Gavrilo Princip, Muhamed Mehmedbašić i Cvjetko Popović. Naravno, krug svih onih koji su bili umešani u Sarajevski atentat je bio mnogo širi.
Dan atenta
Sofija i Franc Ferdinand su u Sarajevo stigli 25. juna 1914. godine. Doputovali su odvojeno. Odseli su na Ilidži, u tada vrlo modernom i luksuznom Hotelu Bosna. Samo za njih, jedan deo tih odaja je preuređen u kapelicu. Sve je bilo na kraljevskom nivou i podređeno njima.
Tri dana kasnije, 28. juna, par je ujutro doputovao od Ilidže do glavne železničke stanice. Tamo ih je dočekao guverner Potiorek. Prema ranije utvrđenom planu, kolona od šest automobila prvo je svratila do kasarni (u sklopu današnjeg Kampusa Univerziteta u Sarajevu), kako bi Franc Ferdinand nakratko obišao vojsku. Potom su se zaputili u pravcu Vijećnice, lagano vozeći ulicom uz Miljacku. Sofija i Franc Ferdinand su se nalazili u sportskom kabrioletu "Dupli Phaeton". Društvo su im pravili guverner Potiorek i potporučnik Franz von Harač, zadužen za njihovu sigurnost, a inače vlasnik tog auta.
Dok znatiželjni narod razdragano pozdravlja povorku, šestorica mladih atentatora, stopljenih s masom, strateški su raspoređeni po unpred najavljenoj ruti. Probijajući se kroz narod, Danilo Ilić ih obilazi jednog po jednog i upućuje im reči ohrabrenja. Nedeljko Čabrinović uspeo je da aktivira bombu i baciti je na automobil u kojem se nalazio nadvojvoda Franc Ferdinand. Međutim, bomba se odbila od tog auta i pala pod točkove onoga iza njega. Tek je tada eksplodirala. Začuvši eksploziju, automobili na čelu kolone su naglo ubrzali prema Vijećnici. Projurili su pored Cvjetka Popovića, Gavrila Principa i Trifuna Grabeža. Bomba je ranila i dvadesetak ljudi iz publike na trotoarima. Kako ne bi pao u ruke policiji, Čabrinović je brzo popio otrov iz bočice koju je ranije dobio, a potom se bacio u Miljacku.
Franc Ferninand besan
Po dolasku u Većnicu, nakon tog pokušaja atentata, Franc Ferdinand je bio besan. Napao je gradonačelnika Sarajeva, Fehima efendiju Curčića, koji je također bio u koloni, u prvom automobilu. Ferdinand je prosiktao: "Ja dođem u prijateljsku posetu, a dočeka me bomba? Ovo je nečuveno".
Iapk, Franc Ferdinand se složio da ne trebaju odustajati od originalnog plana, ali je izrazio želju da prvo odu u bolnicu i obiđu oficira ranjenog u bombaškom napadu. Kako bi izbegli veliki broj ljudi na ulicama grada, a tako i smanjili rizik od eventualnih novih napada, Potiorek je odlučio da kolona ne ide planiranom rutom. Iz nekog razloga, ta informacija o promeni puta nije stigla do vozača. Zato su se držali ranije utvrđene rute.
Gavrilova prilika
Na samom početku te iste ulice, na trotoaru je stajao Gavrilo Princip i širom otvorenih očiju gledao u Franca Ferdinanda ispred sebe. Zašto je Gavrilo bio baš na tom mestu u tom trenutku, ne može se tvrditi sa sigurnošću. Ugledavši kolonu u zastoju te Franca Ferdinanda u autu direktno pred sobom, iskoristio je priliku i munjevito reagovao: izvadio je pištolj i zapucao. Prvi metak je pogodio Franca Ferdinanda u vrat, a drugi Sofiju u stomak. Gavrilo Princip će kasnije tvrditi kako nije hteo da puca u nju, već je ciljao Potioreka.
U nameri da ubije i sebe sprečili su ga okupljeni prolaznici, koji su ga uhvatili, oduzeli mu oružje i počeli da ga tuku. Gavrilo je pao na pod. Navodno, u jednom trenutku je uspeo iz džepa da uzme bočicu s cijanidom i da ga popije. Međutim, kao i u Čabrinovićevom slučaju, otrov je bio star i nije ga ubio, ali mu je od njega pozlilo i dobio je strašne bolove.
Gavrilova patnja
Prvih nekoliko dana, Čabrinović i Princip su stojički podnosili policijsko ispitivanje, ne otkrivajući ostale atentatore niti veze s Crnom rukom. Međutim, kada je uhvaćen Danilo Ilić prilikom rutinske istrage, prepao se i "propevao" - nadao se da će odavanjem informacija izbeći smrtnu kaznu.
Naime, svi su bili optuženi za veleizdaju, a maksimalna kazna za taj zločin je bila smrt. Po tadašnjem zakonu, ta kazna je vredila samo za one koji nisu bili mlađi od dvadeset godina. Ilić je imao 23 godine, ali su ostala šestorica imala manje od 20: Princip 19, Čubrilović 17, Popović 18…
Gavrilu je bilo 19 godina, pa ga sud zakonski nije mogao kazniti smrću. Nedostajalo mu je 27 dana do dvadesetog rođendana. Ostatak svog kratkog života, Gavrilo Princip je proveo u teškoj patnji. Kaznu je izdržavao u izolovanoj ćeliji u tvrđavi na severu Češke. Gladan, usamljen, bez svetla i grejanja, Gavrilo se pokušao da se obesi 1916. godine, ali nije uspeo. Tuberkuloza mu je toliko oštetila kosti, da je u više navrata morao da zamoli zatvorske lekare da mu amputiraju ruku. To su na kraju i uradili. Gavrilo je umro u zatvoru 28. aprila 1918, tri godine i deset meseci nakon Sarajevskog atentata. Imao je samo 23 godine. U trenutku smrti, imao je oko 40 kilograma. Zatvorski stražari su ga pokopali u neoznačenom grobu. Posmrtni ostaci su kasnije preneseni u Sarajevo.
Gavrilo Princip je s ostalim atentatorima sahranjen u sarajevskom naselju Koševo, na pravoslavnom groblju Sveti arhanđeli Georgije i Gavrilo. Na tom mestu je 1939. godine podignuta i kamena kapela njima u čast, poznata kao Vidovdanska kapela, Kapela Vidovdanskih heroja ili Kapela Mlade Bosne.
(Mondo)
BONUS VIDEO:
