Na Tani, malom ostrvu u južnom delu arhipelaga Vanuatu, odani vernici čekaju drugi dolazak "američkog božanstva" koje će dopremiti predmete koje oni smatraju svetim. Radi se o za nas običnim, svakodnevnim stvarima, a koje lokalno stanovništvo gleda sa posebnim poštovanjem. To su darovi u vidu televizora, frižidera ili flaše koka-kole.
Ime ovog verskog kulta ponelo je prigodan naziv - kargo. Taj naziv nadenuli su im naučnici sa zapada želeći pod tim da označe plemenske zajednice čije se religiozne prakse zasnivaju na principu donošenja robe, odnosno tereta, iz tehnološki naprednijih kultura.
Kargo kult među plemenima Mikronezije razvio je slučajno i spontano. Naime, ostrva države Vanuatu do početka Drugog svetskog rata bila su potpuno izolovana od civilizacije i ostatka sveta. Živeli su u rodovskim zajednicama, potpuno lišeni materijalnih i robo-novčanih odnosa.
Izbijanjem Drugog svetskog rata, čitav Pacifik postao je poligon za vojno i strateško nadmetanje Japana i Sjedinjenih Američkih Država. U nastojanju da se što bolje pozicionira na tom frontu, Amerikanci su od ostrva arhipelaga Vanuatu napravili vojnu bazu. Za domoroce bio je to revolucionarni trenutak.
Potrebe izgradnje vojne baze, donele su na ostrva predmete i uređanje koji su u očima domorodaca izgledale kao nadprirodne stvari. Videvši stvari masovne proizvodnje kao što su radio, frižider ili lampa posumnjali su da je to "roba" božanski stvorena.
Prisutni američki vojnici nisu se mnogo obazirali na lokalno stanovništvo. Zanimali su se za njih tek toliko da ih ne ometaju u vršenju svakodnevnih dužnosti. Nisu ni slutili koliki su dalekosežni utisak i posledice ostavili na njih.
Po završetku rata vojna baza je ugašena, a vojnici su se zajedno sa svom opremom evakuisali. Međutim, kult je već stekao svoje materijalne "relikvije".
Nesvesni članovi kulta verovali su da im se roba šalje, ali da je presreću zapadnjaci. U cilju njihovog prikupljanja došli su na ideju da oponašaju postupke zapadnjaka. Gradili su improvizovane piste, aerodrome i kancelarije, nadajući se da će tako privući željene predmete za koje su pretpostavljali da su preusmereni na zapadna mesta.
Većina ovih "kargo kultova" nestala je u posleratnim decenijama, ali Pokret DŽona Fruma i dalje živi i prisutan među plemenicima Tana. Članovi ovod podkulta obožavaju Fruma, koga poštuju kao mesiju sa promenljivim karakteristikama. Za neke je beo, za druge, crn. Za većinu, on je Amerikanac, lik verovatno zasnovan na percepciji vojnika koji je doneo teret u Vanuatu tokom Drugog svetskog rata - "DŽon iz Amerike".
Iako Frumov izgled varira, njegova misija je dosledna: on je poslat da raskine ograničenja kolonijalne vladavine i povrati nezavisnost i kulturnu slobodu naroda Tana. Sledbenici ovog kulta veruju da će se Frum vratiti 15. februara, na godišnji praznik poznat kao "Dan DŽona Fruma".Praznik njegovog povratka ne precizira godinu kada će se to desiti, ali se zato obeležava iznošenjem hrane, kućnih aparata i vozila.
Proslave Dana DŽona Fruma u moderno vreme imaju izrazito pro-američki osećaj. Muškarci u farmerkama sa crvenim natpisom "USA", izvode vojne vežbe, držeći drvene štapove u obliku pušaka. Iznad njih se obično vijori američka zastava sa visoko bambusovog stuba.
Pokret DŽona Fruma opstaje uporedo sa drugim kultovima ove vrste u Tani: pokretom "Tom Navi", koji ima američkog mornaričkog oficira kao figurom, i Pokretom princa Filipa, koji smatra vojvodu od Edinburga bledoputim planinskim duhom i željno čeka svoj mesijanski dolazak.
BONUS VIDEO
