На Тани, малом острву у јужном делу архипелага Вануату, одани верници чекају други долазак "америчког божанства" које ће допремити предмете које они сматрају светим. Ради се о за нас обичним, свакодневним стварима, а које локално становништво гледа са посебним поштовањем. То су дарови у виду телевизора, фрижидера или флаше кока-коле.
Име овог верског култа понело је пригодан назив - карго. Тај назив наденули су им научници са запада желећи под тим да означе племенске заједнице чије се религиозне праксе заснивају на принципу доношења робе, односно терета, из технолошки напреднијих култура.
Карго култ међу племенима Микронезије развио је случајно и спонтано. Наиме, острва државе Вануату до почетка Другог светског рата била су потпуно изолована од цивилизације и остатка света. Живели су у родовским заједницама, потпуно лишени материјалних и робо-новчаних односа.
Избијањем Другог светског рата, читав Пацифик постао је полигон за војно и стратешко надметање Јапана и Сједињених Америчких Држава. У настојању да се што боље позиционира на том фронту, Американци су од острва архипелага Вануату направили војну базу. За домороце био је то револуционарни тренутак.
Потребе изградње војне базе, донеле су на острва предмете и уређање који су у очима домородаца изгледале као надприродне ствари. Видевши ствари масовне производње као што су радио, фрижидер или лампа посумњали су да је то "роба" божански створена.
Присутни амерички војници нису се много обазирали на локално становништво. Занимали су се за њих тек толико да их не ометају у вршењу свакодневних дужности. Нису ни слутили колики су далекосежни утисак и последице оставили на њих.
По завршетку рата војна база је угашена, а војници су се заједно са свом опремом евакуисали. Међутим, култ је већ стекао своје материјалне "реликвије".
Несвесни чланови култа веровали су да им се роба шаље, али да је пресрећу западњаци. У циљу њиховог прикупљања дошли су на идеју да опонашају поступке западњака. Градили су импровизоване писте, аеродроме и канцеларије, надајући се да ће тако привући жељене предмете за које су претпостављали да су преусмерени на западна места.
Већина ових "карго култова" нестала је у послератним деценијама, али Покрет Џона Фрума и даље живи и присутан међу племеницима Тана. Чланови овод подкулта обожавају Фрума, кога поштују као месију са променљивим карактеристикама. За неке је бео, за друге, црн. За већину, он је Американац, лик вероватно заснован на перцепцији војника који је донео терет у Вануату током Другог светског рата - "Џон из Америке".
Иако Фрумов изглед варира, његова мисија је доследна: он је послат да раскине ограничења колонијалне владавине и поврати независност и културну слободу народа Тана. Следбеници овог култа верују да ће се Фрум вратити 15. фебруара, на годишњи празник познат као "Дан Џона Фрума".Празник његовог повратка не прецизира годину када ће се то десити, али се зато обележава изношењем хране, кућних апарата и возила.
Прославе Дана Џона Фрума у модерно време имају изразито про-амерички осећај. Мушкарци у фармеркама са црвеним натписом "УСА", изводе војне вежбе, држећи дрвене штапове у облику пушака. Изнад њих се обично вијори америчка застава са високо бамбусовог стуба.
Покрет Џона Фрума опстаје упоредо са другим култовима ове врсте у Тани: покретом "Том Нави", који има америчког морнаричког официра као фигуром, и Покретом принца Филипа, који сматра војводу од Единбурга бледопутим планинским духом и жељно чека свој месијански долазак.
БОНУС ВИДЕО
