KAKO DA OHRABRITE DETE KOJE SE NE RADUJE POLASKU U ŠKOLU: Psiholog predlaže načine koji će pomoći i roditeljima i đacima

Polazak u prvi razred samo što nije. A šta ako sav roditeljski trud ode u drugom smeru i dete počne da se opire toj velikoj promeni. Da počne jasno i burno da pokazuje negodovanje, da ne želi da pođe u školu i da ga ne dotiču ubeđivanja o tome kako će dobiti nove drugare, učiteljicu... O tome kako prevazići takvu situaciju govorila je psihološkinja Milica Avramović, stručna saradnica u predškolskoj ustanovi.

Tranzicija ka novim izazovima nije laka

– Tranzicija je period promene iz jedne značajne faze iskustva u drugu. Kako deca rastu i razvijaju se, ona neizbežno doživljavaju niz različitih tranzicija i značajnih događaja koji na njih mogu uticati na različite načine. Prelazak iz predškolskog u osnovnu školu je očekivana životna tranzicija. Ona je pažljivo planirana od strane svih učesnika, vaspitača, učitelja, stručnih saradnika, roditelja i bližeg okruženja.

Prilikom prelaska iz predškolskog u školsko okruženje, deca prelaze iz jednog manjeg, intimnijeg okruženja u veće i ne toliko intimno, gde ih očekuju novi izazovi i nova očekivanja, nove socijalne interakcije i promene u dnevnim rutinama, te nove odgovornosti. Za određeni broj dece to iskustvo se može učiniti preplavljujućim, može pojačati anksioznost, nesigurnost i poverenja u sebe ili okruženje. Dok se većina dece raduje i sa dozom entuzijazma iščekuje novo iskustvo, postoje i deca kod koje taj entuzijazam izostaje, za koju to može biti stresan period. Ukoliko vaše dete percipira ovo iskustvo više kao pretnju, a ne kao mogućnost, vrlo je verovatno da oseća anksioznost – objašnjava sagovornica.

Kako budući đak prvak može da negoduje?

Da li će za dete polazak u prvi razred proći glatko ili će biti praćen stresom zavisi od brojnih faktora, a kako Avramović kaže, to je složena interakcija između individualnih i kontekstualnih faktora.

– Istraživači su ispitali niz društvenih i demografskih faktora koji mogu uticati na rano prilagođavanje dece školi. Ovi faktori uključuju uzrast, pol deteta, obrazovanje i negu u ranom detinjstvu, socijalnu i emocionalnu kompetenciju, temperament, socioekonomski status, zaposlenje i roditeljske prakse.

Pročitajte još

PRONAĐEN NESTALI DEČAK IZ BEOGRADA: Oglasio se njegov otac

22:04

SNIŽEN 81 PROIZVOD: Nova akcija "Bolja cena" od 1. septembra

20:59

OD NEDELJE ZIMSKI RED VOŽNJE: Više vozila GSP na ulicama BG

21:40

PROGNOZA ZA ČETVRTAK: Danas u Srbiji toplo, oblačno i sparno

07:36

Deca mogu iskazati niz različitih emocija i ponašanja. Neka deca mogu biti uznemirena, zabrinuta ili povučena, što se može manifestovati neučestvovanjem u aktivnostima u kojima su prethodno uživali. Mogu izgledati anksiozno, razdražljivo, uplašeno ili tužno. Neka deca mogu ispoljavati agresivno ili opoziciono ponašanje u vidu nepoželjniih ophođenja kao što su verbalna ili fizička agresija, napadi besa i odbijanje da se poštuju pravila i rutine.

Deca mogu manifestovati regresivna ponašanja, probleme sa snom, apetitom, separacionu anksioznost, odnosno teškoće odvajanja od roditelja, ili socijalnu anksioznost, koja se manifestuje teškoćama u socijalnim interakcijama.

Koji su uzroci otpora polaska u školu?

Polazak u prvi razred je velika promena za samo dete, ali i za roditelje, za čitavu porodicu. Ta promena zahteva prilagođavanje na svim nivoima.

– Postati roditelj školarca može biti praćeno dozom anksioznosti i pitanjima da li je dete zaista spremno za polazak u prvi razred, kako će se prilagoditi svim izazovima koje novo okruženje nosi i kako će napredovati. Roditelji odjednom gube predvidljivost i osećaj kontrole koje im je prethodno okruženje pružalo. Pred njima je izazov susreta sa novim porodicama, učiteljima, kao i izazovi novih strategija komunikacije i odnosa sa školskim osobljem. Pred njima su i nove odgovornosti i svojevrsna reorganizacija porodične dinamike. Dešava se da roditelji svoje nesigurnosti prenose na dete ili da negativna iskustva i scenarija projektuju na dete i dečje iskustvo. Kako deca nikada pre nisu imala kontakt sa školom, te se oslanjaju na priče svojih roditelja i okoline, roditelji treba da se potrude da pokušaju da ih zaštitite od eventualnih negativnih iskustava. Istraživanja pokazuju da deca imaju povišenu anksioznost ukoliko priče roditelja (ili okruženja) uključuju pretnju ili sugerišu da je dete ranjivo i nekompetentno. Pored stavova i uverenja, utiču naravno i roditeljski stil, vrednosti i prakse.

Kako pomoći prvaku koji negoduje?

– Najvažnije i prvo pravilo je da dete slušate. Deci je, baš kao i odraslima, pre svega potrebno da izraze svoje brige. Čak i ako roditelji nemaju spreman odgovor ili strategiju, dovoljno je za početak da omoguće deci da izraze svoje brige i osete da su roditelji spremni da ih saslušatju i zaista razumeju. Da potvrde detetovo iskustvo i daju mu do znanja da su njegove emocije razumljive i prihvatljive. Ponekad se desi da samo izražavanje briga dovede do velikog olakšanja.

Važno je da roditelji ne poriču ili minimiziraju dečja osećanja i mišljenja, ne omalovažavaju, ne odvraćaju od brige.

Kako i šta da pitate dete da ga ne zbunite?

Psihološkinja Avramović kaže da nije svejedno na koji način postavljate pitanja detetu, pa zato birajte proverene forme koje predlaže.

Na početku to može biti prosta konstatatcija u vidu rečenica:

"Čini mi se da nisi previše uzbuđen/a oko škole, da li sam u pravu?"

"Imam utisak da si zbog nečega zabrinut?"

"Hajde da pričamo o tvojim brigama desetak minuta…"

"Koliko je velika tvoja briga?" Ponudite mu da nacrta tri kruga i da potom izabere koji krug odgovara veličini njegove bridge. Mnoga deca ne umeju da izraze svoje brige rečima, ali mogu da ih nacrtaju.

Tu su i konkretnija pitanja, šta je to što ih najviše muči i šta je najgore što bi moglo da se desi. Potrebno je da roditelji decu ohrabre da im ispričaju što više o tome kako se osećaju.

– Dok pokušavaju da relaksiraju dete i omoguće mu da slobodno ispolji svoje emocije i brige, zadatak roditelja je takođe i da pomognu detetu da pronađe svoje unutrašnje snage i da ga osnaže za rešavanje problema. Da ga pitaju šta misli, ko i šta bi mu u teškim trenucima u školi najviše pomoglo, šta je to što ono samo može da uradi da reši određeni problem…

Detetu je važan oslonac u okruženju

Važno je da dete zna da postoje i spoljašnji resursi na koje može da se osloni. Da će se u njegovom okruženju uvek naći neko ko će mu pomoći da sa problemima izađe na kraj. Zato naša sagovornica, psihološkinja Milica Avramović, daje nekoliko konkretnih saveta u vidu rečenica koje će pomoći detetu.

"Radio si mnogo novih stvari, sećaš se kako ti je u početku bilo teško, a kasnije sve lakše i lakše" može biti zgodna rečenica koja pomaže detetu da sagleda stvari iz drugačije perspektive.

"Sećaš se kada si prvi put išao kod bake da prespavaš… i koliko ti je bilo teško… Znam da i ovaj put možeš biti hrabar".

Napravite listu strategija

– Zajedno sa decom roditelji mogu da naprave listu strategija koja deci pomažu da se relaksiraju kada osete strah i brigu. Takođe, deljenje sopstvenog iskustva prvog dana škole dosta pomaže. Deci naše lične priče koriste da shvate da se neće teko osećati zauvek i da su se mnoga deca i odrasli tako osećali.

Naša sagovornica je podsetila roditelje da se trenutno u bioskopima emitiju nastavak čuvenog crtanog filma "Inside Out" (U mojoj glavi) koji jeste adekvatan za uzrast dece od 6 i 7 godina.

– Za one koji čitaju ovaj tekst eto idealne prilike da možda baš sada sa svojim detetom pogledaju i prodiskutuju o filmu sa posebnim akcentom na lik Anksioznosti. Upravo taj film na veoma slikovit i deci (a i roditeljima) i razumljiv način nastoji da objasni čemu nam to služe anksioznost i strah. "Anksioznost u filmu mahnito nastoji da sačuva Rajli od svih potencijalnih opasnosti. Pokušavajući da zaštiti glavnu junakinju, ona preuzima kontrolu nad situacijom. Nažalost, kada Anksioznost preuzime kontrolu tu za Radost baš i nema mnogo mesta"…

Kako naša sagovornica kaže, najveća vrednost filma je ta što, ne samo da nastoji da nam pomogne da normalizujemo i prigrlimo neprijatne emocije, već nam nudi i korisne strategije za suočavanje. Rajli uspeva da se fokusira, uspeva da diše i da bude "sada i ovde".

Ne reagujte burno niti u afektu

Uprkos tome što znamo da ne postoji univerzalni savet, zamolili smo sagovornicu da pomogne roditeljima nekom porukom za kraj razgovora jer, ni njima nije lako da uzmu dete za ruku i povedu ga u školu uprkos otporu, suzama...

– Pre svega je važno da ne reaguju burno i naglo, da ne reaguju u afektu. Većina dece brzo prebrodi ove nesigurnosti i već posle nekoliko dana/nedelja se veoma dobro snalaze. Da razumeju da je određena doza anksioznosti i brige normalna. Da razumeju da su neprijatne emocije sastavni deo života i imaju svoju svrhu. Roditelji ne treba da imaju ideju o neustrašivom detetu, već detetu koje uprkost strahu i brizi razvija kapacitet da se sa njima nosi. Cilj je da našu decu naučimo da prepoznaju strahove, da ih osveste i da se uz našu pomoć sa njima suočavaju dok razvijaju svoju nezavisnost.

Polazak u školu, kao i svaka druga tranzicija, može da bude uznemirujuć, ali je u isto vreme važan deo rasta i razvoja.
Ne zaboravite da dete u ovakvim situacijama uči kako da se prilagodi promenama, uči da uspostavlja nove društvene veze i odnose i istražuje nova okruženja.

Podsetite i sebe i dete da se čitav prvi razred samo odnosi na učenje deteta da bude školsko dete i prihvati ovu veliku promenu u njegovom životu.

Obezbedite detetu toplo i stabilno kućno okruženje. Nakon svih izazova sa kojima se suočava u školskom okruženju, detetu je potrebno da se nakon toga odmori u prijatnoj porodičnoj atmosferi i učestvuje u poznatim rutinama i ritualima.

(Žena)