Полазак у први разред само што није. А шта ако сав родитељски труд оде у другом смеру и дете почне да се опире тој великој промени. Да почне јасно и бурно да показује негодовање, да не жели да пође у школу и да га не дотичу убеђивања о томе како ће добити нове другаре, учитељицу... О томе како превазићи такву ситуацију говорила је психолошкиња Милица Аврамовић, стручна сарадница у предшколској установи.
Транзиција ка новим изазовима није лака
– Транзиција је период промене из једне значајне фазе искуства у другу. Како деца расту и развијају се, она неизбежно доживљавају низ различитих транзиција и значајних догађаја који на њих могу утицати на различите начине. Прелазак из предшколског у основну школу је очекивана животна транзиција. Она је пажљиво планирана од стране свих учесника, васпитача, учитеља, стручних сарадника, родитеља и ближег окружења.
Приликом преласка из предшколског у школско окружење, деца прелазе из једног мањег, интимнијег окружења у веће и не толико интимно, где их очекују нови изазови и нова очекивања, нове социјалне интеракције и промене у дневним рутинама, те нове одговорности. За одређени број деце то искуство се може учинити преплављујућим, може појачати анксиозност, несигурност и поверења у себе или окружење. Док се већина деце радује и са дозом ентузијазма ишчекује ново искуство, постоје и деца код које тај ентузијазам изостаје, за коју то може бити стресан период. Уколико ваше дете перципира ово искуство више као претњу, а не као могућност, врло је вероватно да осећа анксиозност – објашњава саговорница.
Фото: М. Анђела
Како будући ђак првак може да негодује?
Да ли ће за дете полазак у први разред проћи глатко или ће бити праћен стресом зависи од бројних фактора, а како Аврамовић каже, то је сложена интеракција између индивидуалних и контекстуалних фактора.
– Истраживачи су испитали низ друштвених и демографских фактора који могу утицати на рано прилагођавање деце школи. Ови фактори укључују узраст, пол детета, образовање и негу у раном детињству, социјалну и емоционалну компетенцију, темперамент, социоекономски статус, запослење и родитељске праксе.
Прочитајте још
Деца могу исказати низ различитих емоција и понашања. Нека деца могу бити узнемирена, забринута или повучена, што се може манифестовати неучествовањем у активностима у којима су претходно уживали. Могу изгледати анксиозно, раздражљиво, уплашено или тужно. Нека деца могу испољавати агресивно или опозиционо понашање у виду непожељниих опхођења као што су вербална или физичка агресија, напади беса и одбијање да се поштују правила и рутине.
Деца могу манифестовати регресивна понашања, проблеме са сном, апетитом, сепарациону анксиозност, односно тешкоће одвајања од родитеља, или социјалну анксиозност, која се манифестује тешкоћама у социјалним интеракцијама.
Фото: Shutterstock
Који су узроци отпора поласка у школу?
Полазак у први разред је велика промена за само дете, али и за родитеље, за читаву породицу. Та промена захтева прилагођавање на свим нивоима.
– Постати родитељ школарца може бити праћено дозом анксиозности и питањима да ли је дете заиста спремно за полазак у први разред, како ће се прилагодити свим изазовима које ново окружење носи и како ће напредовати. Родитељи одједном губе предвидљивост и осећај контроле које им је претходно окружење пружало. Пред њима је изазов сусрета са новим породицама, учитељима, као и изазови нових стратегија комуникације и односа са школским особљем. Пред њима су и нове одговорности и својеврсна реорганизација породичне динамике. Дешава се да родитељи своје несигурности преносе на дете или да негативна искуства и сценарија пројектују на дете и дечје искуство. Како деца никада пре нису имала контакт са школом, те се ослањају на приче својих родитеља и околине, родитељи треба да се потруде да покушају да их заштитите од евентуалних негативних искустава. Истраживања показују да деца имају повишену анксиозност уколико приче родитеља (или окружења) укључују претњу или сугеришу да је дете рањиво и некомпетентно. Поред ставова и уверења, утичу наравно и родитељски стил, вредности и праксе.
Фото: Shutterstock
Како помоћи прваку који негодује?
– Најважније и прво правило је да дете слушате. Деци је, баш као и одраслима, пре свега потребно да изразе своје бриге. Чак и ако родитељи немају спреман одговор или стратегију, довољно је за почетак да омогуће деци да изразе своје бриге и осете да су родитељи спремни да их саслушатју и заиста разумеју. Да потврде дететово искуство и дају му до знања да су његове емоције разумљиве и прихватљиве. Понекад се деси да само изражавање брига доведе до великог олакшања.
Важно је да родитељи не поричу или минимизирају дечја осећања и мишљења, не омаловажавају, не одвраћају од бриге.
Фото: Shutterstock
Како и шта да питате дете да га не збуните?
Психолошкиња Аврамовић каже да није свеједно на који начин постављате питања детету, па зато бирајте проверене форме које предлаже.
На почетку то може бити проста констататција у виду реченица:
"Чини ми се да ниси превише узбуђен/а око школе, да ли сам у праву?"
"Имам утисак да си због нечега забринут?"
"Хајде да причамо о твојим бригама десетак минута…"
Фото: Профимедиа
"Колико је велика твоја брига?" Понудите му да нацрта три круга и да потом изабере који круг одговара величини његове бридге. Многа деца не умеју да изразе своје бриге речима, али могу да их нацртају.
Ту су и конкретнија питања, шта је то што их највише мучи и шта је најгоре што би могло да се деси. Потребно је да родитељи децу охрабре да им испричају што више о томе како се осећају.
– Док покушавају да релаксирају дете и омогуће му да слободно испољи своје емоције и бриге, задатак родитеља је такође и да помогну детету да пронађе своје унутрашње снаге и да га оснаже за решавање проблема. Да га питају шта мисли, ко и шта би му у тешким тренуцима у школи највише помогло, шта је то што оно само може да уради да реши одређени проблем…
Фото: Shutterstock
Детету је важан ослонац у окружењу
Важно је да дете зна да постоје и спољашњи ресурси на које може да се ослони. Да ће се у његовом окружењу увек наћи неко ко ће му помоћи да са проблемима изађе на крај. Зато наша саговорница, психолошкиња Милица Аврамовић, даје неколико конкретних савета у виду реченица које ће помоћи детету.
"Радио си много нових ствари, сећаш се како ти је у почетку било тешко, а касније све лакше и лакше" може бити згодна реченица која помаже детету да сагледа ствари из другачије перспективе.
"Сећаш се када си први пут ишао код баке да преспаваш… и колико ти је било тешко… Знам да и овај пут можеш бити храбар".
Фото: Shutterstock
Направите листу стратегија
– Заједно са децом родитељи могу да направе листу стратегија која деци помажу да се релаксирају када осете страх и бригу. Такође, дељење сопственог искуства првог дана школе доста помаже. Деци наше личне приче користе да схвате да се неће теко осећати заувек и да су се многа деца и одрасли тако осећали.
Наша саговорница је подсетила родитеље да се тренутно у биоскопима емитију наставак чувеног цртаног филма "Инсиде Оут" (У мојој глави) који јесте адекватан за узраст деце од 6 и 7 година.
– За оне који читају овај текст ето идеалне прилике да можда баш сада са својим дететом погледају и продискутују о филму са посебним акцентом на лик Анксиозности. Управо тај филм на веома сликовит и деци (а и родитељима) и разумљив начин настоји да објасни чему нам то служе анксиозност и страх. "Анксиозност у филму махнито настоји да сачува Рајли од свих потенцијалних опасности. Покушавајући да заштити главну јунакињу, она преузима контролу над ситуацијом. Нажалост, када Анксиозност преузиме контролу ту за Радост баш и нема много места"…
Фото: Shutterstock
Како наша саговорница каже, највећа вредност филма је та што, не само да настоји да нам помогне да нормализујемо и пригрлимо непријатне емоције, већ нам нуди и корисне стратегије за суочавање. Рајли успева да се фокусира, успева да дише и да буде "сада и овде".
Не реагујте бурно нити у афекту
Упркос томе што знамо да не постоји универзални савет, замолили смо саговорницу да помогне родитељима неком поруком за крај разговора јер, ни њима није лако да узму дете за руку и поведу га у школу упркос отпору, сузама...
– Пре свега је важно да не реагују бурно и нагло, да не реагују у афекту. Већина деце брзо преброди ове несигурности и већ после неколико дана/недеља се веома добро сналазе. Да разумеју да је одређена доза анксиозности и бриге нормална. Да разумеју да су непријатне емоције саставни део живота и имају своју сврху. Родитељи не треба да имају идеју о неустрашивом детету, већ детету које упркост страху и бризи развија капацитет да се са њима носи. Циљ је да нашу децу научимо да препознају страхове, да их освесте и да се уз нашу помоћ са њима суочавају док развијају своју независност.
Фото: Shutterstock
Полазак у школу, као и свака друга транзиција, може да буде узнемирујућ, али је у исто време важан део раста и развоја.
Не заборавите да дете у оваквим ситуацијама учи како да се прилагоди променама, учи да успоставља нове друштвене везе и односе и истражује нова окружења.
Подсетите и себе и дете да се читав први разред само односи на учење детета да буде школско дете и прихвати ову велику промену у његовом животу.
Обезбедите детету топло и стабилно кућно окружење. Након свих изазова са којима се суочава у школском окружењу, детету је потребно да се након тога одмори у пријатној породичној атмосфери и учествује у познатим рутинама и ритуалима.
(Жена)
БОНУС ВИДЕО:
