Gostujući u rubrici "Baksuz strana" časopisa "Sabor", Pajčin je opisao kako su njega i njegovog prijatelja priveli švajcarski policajci, a potom ih u zatvoru skinuli do gole kože i detaljno pretresli. Mada nije dobio nikakvo objašnjenje, pevač je pretpostavio da su tragali za narkoticima. Tekst prenosimo u celosti:
"Ja sam nesrećan čovek. Iz mene crne misli vire. LJudi bi se rađali bez glave da pravim šešire..." Takav sam Baja, zvani Mali Knindža, ali samo u pesmama koje pišem. A na javi je sasvim drugačije - uopšte nisam baksuz! Možda je to zato što sam rođen pod srećnom zvezdom, pa i kada me strefi nešto neprijatno i iznenada krene naopačke, na kraju se, ipak, sve preokrene i završi hepi-endom.
Srećna vremena kada smo mogli da putujemo kud god i kad god hoćemo, nažalost, nikako da nam se vrate. Danas su putovanja veoma mučna i naporna jer podrazumevaju jurnjavu sa gomilom papirčina i potvrda koje, i ako nabavite, još ne garantuju daćete do inostranstva stići. Ipak, mora se priznati, današnja putešestvija nimalo nisu dosadna, štaviše obiluju raznim iznenađenjima, doduše, uglavnom neprijatnim. Naravno, i ja sam ih na svojoj koži osetio.
Foto: TV Hepi printskrin
Za vožnju - 300 maraka!
Bilo je to u martu prošle godine. Spremao sam se da otputujem u Švajcarsku gde sam imao rezervisan vikend u jednom srpskom klubu u Rošahu. Kolege me posavetovaše da je najbolje da idem vozom do Budimpešte, a zatim avionom do Ciriha. Tako sam i uradio. Začas stigosmo do Kelebije. Naši na granici brzo nas pustiše, ali Mađari otežu i po nekoliko puta zagledaju pasoše. Iznenada me izvedoše iz kupea i krenusmo prema graničnoj kućici. Čitav sat čekam u sobičku - bez ikakvog objašnjenja. Konačno se pojaviše dvojica službenika. Prilazim jednom, pokušavam da saznam šta nije u redu, ali bez velike vajde. Carinik je samo odmahivao rukom, pokazujući mi na praznu stolicu pored peći. Najzad, posle još jednog sata besmislenog čekanja vratiše mi pasoš. Zašto su me toliko proveravali nisam doznao. Međutim, neočekivana ljubaznost s njihove strane dok su mi saopštavali da su svi vozovi već otišli i da do Budimpešte, osim taksijem, drugog prevoza nema, ali da ne brinem, oni će mi ga lako obezbediti, mogla je značiti samo jedno - očigledno su carinici i taksisti bili u dosluhu. Šta sam mogao nego da sednem u taksi i odvezem se u Budimpeštu. A vožnja, koja mi je iz džepa isterala 300 maraka, beše priča za sebe. Više od tri sata klackao sam se u "dačiji" koja je izgledala kao da će se svakog trena raspasti. Čini mi se da bih traktorom brže stigao. Usput svratismo i u Kečkemet da napunimo boce jer to ne beše obična već specijalna - "dačija" na plin?!
Foto: Reprint Sabor
U Budimpeštu stigosmo u pola četiri popodne, ali avion za Cirih odleteo je pre samo petnaest minuta. Došlo mi je da zadavim taksistu, da mu išutiram kola ili već ne znam kako da mu napakostim, ali umesto toga, uputih se ka šalteru za informacije. Sledeći let beše tek sutradan. Nije mi se dalo još i hotel da plaćam, pa celu noć provedoh na aerodromu. Vrzmao sam se po čekaonici, obilazio izloge malih butika, na silu ispijao kafe... Ipak, ta besana noć donela je i nešto lepo - napisao sam pesmu "Biće fešte iznad Budimpešte".
Pročitajte još
Na ciriškom aerodromu sačekao me je menadžer koji umesto uobičajenog pitanja "Kako si putovao?" poče priču kako je predsednik kluba strašno ljut što kasnim, čak je razmišljao o tome da mi otkaže gostovanje i vrati me u zemlju. Obajšnjavam kakve su me muke spopale, a kada je priča došla i do predsednika kluba sve mi oprostiše i brzo zaboraviše. Kako i ne bi kada sam te subotnje večeri u kafani napravio haos. Beše to svirka i fešta koju će naši zemljaci u Rošahu, verujem, dugo pamtiti.
U zatvoru zbog žileta
Ovo što ću vam sada ispričati deluje nestvarno čak i u snu, a kamoli na javi. Posle nekoliko koncerata u Nemačkoj, pre dve nedelje, svratio sam u Sen Galen kod prijatelja Gordana Krajišnika. Ubrzo nam se pridružio i naš drugar Cvetin Todorović koji je baš u to vreme boravio u Cirihu. Tih dana se cela panduracija digla na noge zbog ubistva dvojice agenata, Austrijanca i Švajcarca.
Foto: ATA images
Jednog jutra pođoh sa Cvijom da kupi žilete u obližnjoj robnoj kući. Dok Cvetin odlazi po svoje žilete, ja se muvam oko ploča. Pronašao sam nekoliko vrlo zanimljivih albuma grupe "Aba" i "Boni M". Tek što sam platio račun, prilazi mi drugar, a u stopu ga prate trojica momaka u kožnim mantilima. Poturaju nam pod nos policijsku legitimaciju i traže račun za CD ploče. Presrećan što mogu da im se revanširam sada im ja guram račun: "I šta sad?" - tek što sam to pomislio začuh nabusiti glas: "Ausvajs!"
Faca mi se sledi jer shvatih da sam papire ostavio u drugoj jakni. Počeh na prilično jadnom nemačkom da objašnjavam da sam ih zaboravio, ali na sreću ne stanujem daleko, samo tridesetak metara od robne kuće... Odmah krenusmo. Ali, u Gordanovom stanu tek su nas čekale paklene muke - Dragana i Slavica, devojke koje su čuvale Krajišnikovu devojčicu, ali nijedna nije imala sređene papire.
Foto: Instagram printskrin/bajamaliknindza_official/ pajcin_smiljana
Čim otvorismo vrata iz petnih žila povikah: "Evo, Bajo vam vodi goste". Gledam Draganu razrogačenih očiju i šapućem: "Policija". Istog časa devojka se izgubi, a panduri se baciše na moje stvari. Ne znam šta su mislili ko smo i šta smo, ali takvo preturanje bez ikakvog naloga dovodilo me je do ludila. Držao sam jezik za zubima i ćutao. Uto se pojavi Dragana. U ruci je držala pasoš, ali sestrin na koju je inače mnogo nalikovala i koja je, naravno, imala sređenu boravišnu dozvolu. I Slavica je pokušala na gotovo isti način da se snađe, ali pasoš Gordanove žene nije joj bio od velike pomoći jer nimalo nisu ličile jedna na drugu. Proveravanje Draganinih papira prođe veoma lako, a kada na red dođe Slavica, devojka se naglo okrete prema drugom panduru i, zaklanjajući se iza duge kose, najljubaznije ga zamoli za tišinu jer dete spava. Kontrola se završi bez ikakvih komplikacija, ali sa nama momci izgleda još nisu nameravali da okončaju posao. Iako smo im pokazali pasoš, vizu i avionsku kartu Krajišnika i mene odvedoše, po običaju, ni reči o tome kuda. Nakon pola sata nađosmo se u čuvenom zatvoru u Sen Galenu. Pomisao na to koliko nas u Evropi "vole" i da je moguće svašta da nam nakaleme, kao onom Tadiću u Minhenu, izazva u meni neopisiv strah pomešan sa gnevom i ogorčenjen.
Cvija ostade u kancelariji, a mene odvedoše u samicu u kojoj se nalazila samo jedna stolica. Svukoše me do gole kože, a onda poče potraga, valjda za drogom. Ispipaše mi tabane, pazuhe, zagledaju u usta i zube, prevrću sat da provere ima li možda duplo dno... Nije bilo mesta na mom telu gde se njihovi prsti ne zavukoše. A kada dođe na red i ono mestno, znate na koje mislim, sve mi se smračilo pred očima. Razočarani što im posao nije urodio plodom, ostaviše me golog u samici i nestadoše. Još dva sata čamio sam na onoj stolici dok mi ne vratiše isprave i pustiše.
* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive "Novosti", a ovaj članak je izašao u "Saboru", 21. novembra 1994. godine. *
BONUS VIDEO:
