Bitno je reći da spaljivanje mrtvaca nije hrišćanski običaj. Crkva, krajnje snishodljivo, porodici pokojnika, odobrava opelo nad onim koji će biti spaljen. Kremacija ili spaljivanje je veliki greh pred Bogom.
LJudsko telo je hram Svetoga Duha i Crkva ga čak i nakon smrti smatra uzvišenim. Zato Crkva zahteva da se telesni ostaci posle kremiranja polažu u zemlju.
Prema današnjem tumačenju, kremiranjem se ne zadire u dušu koja je neuništiva, nego se kroz taj postupak brzo uništava samo prolazno telo. Kroz samo nekoliko sati ostvaruje se ono što bi tokom prirodnog procesa trajalo više godina.
Kremiranje odobravaju katoličke i protestantske zajednice, dok ga zabranjuju verske zajednice muslimana, jevreja i pravoslavaca.
Pročitajte još
Porast broja kremacija
Ipak, SPC pokazuje veći nivo tolerancije i postepeno se prilagođava novom načinu sahranjivanja. Danas se često čuje da nema teoloških prepreka kremaciji, ali ipak – ona je u suprotnosti s našim običajima.
Porast broja kremacija često je povezan s nedostatkom prostora na grobljima u velikim urbanim središtima i visokim troškovima grobnica, ali i zbog očuvanja okoline, kao i javnog zdravlja.
Kako se sprovodi kremacija
Telo se spaljuje u vrućoj komori, ostaci kostiju se pretvaraju u formu granula a na završetku procesa ostaci imaju oblik grubog peska. Proces traje od 2,5 do 3 sata na temperaturi od 800 do 1000 Celzijevih stepeni. Kremirani ostaci teže od 1 do 2,5 kilograma.