Tekst prenosimo u celosti:
"Kad sam saznala da imam rak prvo mi je palo na pamet da nazvem sve one koji bi to trebalo da čuju od mene. Među prvima je bio gospodin Dejan Papić vlasnik “Lagune”, moje izdavačke kuće. Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: “Imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga.”
Zatekla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka naporno lečenje, skupo zračenje… Nisam baš bila suvisla jer mi je odmah rečeno da je moj rak “poseban”, da je preživljavanje, uz obaveznu preventivnu hemoterapiju…
Niko od lekara nije uspeo da me uveri da bi u mom slučaju hemoterapija mogla za mene išta da učini pa sam je odbila. Nisam želela i ne želim zadnje dane da provedem rigajući i buljeći u, kako su mi rekli, “verovatno krvave dlanove” i “verovatno krvave tabane”.
FOTO: Profimedija / Ata
J**eš i dlanove i tabane, naživela sam se. Odavno ne slušam šta mi lekari govore, imam snažan dojam da, kad govore o mom raku ništa ne znaju. Isključena sam, sa njima se srećem jer na tome insistiraju oni oko mene koji ne žele da čuju da sam smrtna. Dirljiva je njihova ljubav, žao mi je što pate, ja sam se s mojim rakom pomirila.
Pročitajte još
Ali… Nikako da se pomirim sa činjenicom da zbog bolova, anemije, nemoći, ove godine neću moći ujutro da popijem kafu, sednem u auto i s mužem krenem na beogradski Sajam knjiga. Odlazak u Beograd krajem oktobra je naša dugogodišnja rutina. Tamo promovišem moju novu knjigu, tamo su svi moji najbolji prijatelji…
Ove ću godine biti doma, ležati na kauču i zamišljati kako se neke moje kolege druže na štandu “Lagune” i grickaju Meline kolačiće. Mela je moja beogradska sestra. Kad smo zajedno u najvećoj gužvi uvek imam dojam da smo same na svetu. Volim Melu toliko da to ne mogu da opišem.
Foto: ATA images/Z. Mandić
Dečki i cure iz “Lagune” će biti tamo i neke druge pisce i pisačice snimati mobilnim telefonom dok potpisuju knjige. Biće tamo Jasmina, Tanja, Minka… Biće tamo i Dejan, čovek koji mi je pomogao u meni najtežim trenucima u životu a da od njega nisam tražila pomoć, još manje očekivala. Trenutno sam u krvavoj bici za sitnu lovu sa svojim američkim izdavačem, da mu ispričam kakav je Dejan Papić ne bi verovao.
Ne veruju mi ni hrvatske kolege koje jedan od najpoznatijih hrvatskih izdavača tretira poput nuklearnog otpada. Bešćutni gad. Da, htela bih da zagrlim Dejana iako ne volim da se grlim. Neću moći da ga zagrlim.
Ležaću doma na kauču, kauč je žut i podseća malo na fotelje u hotelu Cepter na Terazijama, “našem” hotelu. Cepter za muža i mene nije hotel, odavno je to naš beogradski dom, a ekipa koja tamo radi naši su dragi ljudi.
Foto: ATA images
Vlasnik mi čitavo vreme dok bolujem šalje aparate koji leče, nudi mi svaku moguću zamislivu i nezamislivu pomoć. U mom su Viberu njegova srca i mudre izreke koje leče sve. Zasmejava me Filip.
Nedostajaće mi doručak u apartmanu, pripreme za teve nastupe, trema pred odlazak na Sajam gde će me čekati, gde bi me čekala, horda mojih čitalaca sa mojom knjigom u ruci.
Prežalosna sam. Volim Beograd već jako, jako dugo, njegov ubojiti ritam, njegove knjižare i sajam “starog” nakita, razgovore sa Slavkom koja je toliko puna života i planova i koja mi toliko pomaže da to boli. Boli.
Ja u Hrvatskoj nemam ni jednu Tanju koja bi mi ogrijala dušu, u Beogradu imam četiri Tanje. Ja u Hrvatskoj nemam Flavija Rigonata. Razumete li vi uopšte moju agoniju? Svake, svake, baš svake godine muž i ja u Beogradu slavimo svoje rođendane. Slavili smo ih.
Bilo bi mi drago kad bih mogla reći, kad bih mogla da verujem u to, ljudi, vidimo se iduće godine. Ne mogu. Ne verujem."
BONUS VIDEO:
