Текст преносимо у целости:
"Кад сам сазнала да имам рак прво ми је пало на памет да назвем све оне који би то требало да чују од мене. Међу првима је био господин Дејан Папић власник “Лагуне”, моје издавачке куће. Сећам се да сам му без увода рекла: “Имам рак, нећу моћи да дођем на Сајам књига.”
Затекла сам човека. Објаснила сам му да ме чека напорно лечење, скупо зрачење… Нисам баш била сувисла јер ми је одмах речено да је мој рак “посебан”, да је преживљавање, уз обавезну превентивну hемотерапију…
Нико од лекара није успео да ме увери да би у мом случају хемотерапија могла за мене ишта да учини па сам је одбила. Нисам желела и не желим задње дане да проведем ригајући и буљећи у, како су ми рекли, “вероватно крваве дланове” и “вероватно крваве табане”.
ФОТО: Профимедија / Ата
Ј**еш и дланове и табане, наживела сам се. Одавно не слушам шта ми лекари говоре, имам снажан дојам да, кад говоре о мом раку ништа не знају. Искључена сам, са њима се срећем јер на томе инсистирају они око мене који не желе да чују да сам смртна. Дирљива је њихова љубав, жао ми је што пате, ја сам се с мојим раком помирила.
Прочитајте још
Али… Никако да се помирим са чињеницом да због болова, анемије, немоћи, ове године нећу моћи ујутро да попијем кафу, седнем у ауто и с мужем кренем на београдски Сајам књига. Одлазак у Београд крајем октобра је наша дугогодишња рутина. Тамо промовишем моју нову књигу, тамо су сви моји најбољи пријатељи…
Ове ћу године бити дома, лежати на каучу и замишљати како се неке моје колеге друже на штанду “Лагуне” и грицкају Мелине колачиће. Мела је моја београдска сестра. Кад смо заједно у највећој гужви увек имам дојам да смо саме на свету. Волим Мелу толико да то не могу да опишем.
Фото: АТА имагес/З. Мандић
Дечки и цуре из “Лагуне” ће бити тамо и неке друге писце и писачице снимати мобилним телефоном док потписују књиге. Биће тамо Јасмина, Тања, Минка… Биће тамо и Дејан, човек који ми је помогао у мени најтежим тренуцима у животу а да од њега нисам тражила помоћ, још мање очекивала. Тренутно сам у крвавој бици за ситну лову са својим америчким издавачем, да му испричам какав је Дејан Папић не би веровао.
Не верују ми ни хрватске колеге које један од најпознатијих хрватских издавача третира попут нуклеарног отпада. Бешћутни гад. Да, хтела бих да загрлим Дејана иако не волим да се грлим. Нећу моћи да га загрлим.
Лежаћу дома на каучу, кауч је жут и подсећа мало на фотеље у хотелу Цептер на Теразијама, “нашем” хотелу. Цептер за мужа и мене није хотел, одавно је то наш београдски дом, а екипа која тамо ради наши су драги људи.
Фото: АТА имагес
Власник ми читаво време док болујем шаље апарате који лече, нуди ми сваку могућу замисливу и незамисливу помоћ. У мом су Виберу његова срца и мудре изреке које лече све. Засмејава ме Филип.
Недостајаће ми доручак у апартману, припреме за теве наступе, трема пред одлазак на Сајам где ће ме чекати, где би ме чекала, хорда мојих читалаца са мојом књигом у руци.
Прежалосна сам. Волим Београд већ јако, јако дуго, његов убојити ритам, његове књижаре и сајам “старог” накита, разговоре са Славком која је толико пуна живота и планова и која ми толико помаже да то боли. Боли.
Ја у Хрватској немам ни једну Тању која би ми огријала душу, у Београду имам четири Тање. Ја у Хрватској немам Флавија Ригоната. Разумете ли ви уопште моју агонију? Сваке, сваке, баш сваке године муж и ја у Београду славимо своје рођендане. Славили смо их.
Било би ми драго кад бих могла рећи, кад бих могла да верујем у то, људи, видимо се идуће године. Не могу. Не верујем."
БОНУС ВИДЕО:
