O životu jednog od najvećih naših pisaca nema mnogo nepoznanica, ali se za njegov testament vezuju izvesne sumnje. Andrić svoju poslednju volju nije zabeležio na papiru, već je ostavio usmeni testament. Međutim, neki smatraju da isti nije bio autentičan.
Da li je testament autentičan?
Ovom temom bavile su se “TV novosti” 1992. godine. Zanimljiv i obiman članak, u kojem su o kontroverzama vezanim za ostavinski postupak koji se odigrao posle smrti književnika govorili pravnici, advokati i ljudi koji su bili u kontaktu sa Andrićem pre smrti, prenosimo u celosti:
- Ivo Andrić je i bio i nije bio škrt. Po tome što je nerado davao, reklo bi se da je bio cicija. Tako su ga neki optuživali, makar on to objašnjavao time da je svako davanje ponižavanje onog kome se daje. Po njegovoj apsolutnoj nezainteresovanosti za bilo kakvo sticanje i odsustvu želje da nešto učini sa onim što je posedovao, tvdičluk mu nije bila osobina. Možda je baš zbog toga i umro bez testamenta.
Pročitajte još
Tri naslednika
-Zapravo, on je dva puta pisao testament – prvi put je za naslednika odredio suprugu Milicu, a posle njene smrti njenu majku. Treći put nije želeo da ga piše, nego je ostavio usmeni testament Gvozdenu Jovanoviću, tadašnjem pomoćniku republičkog sekretara za prosvetu i kulturu i Milanu Đokoviću, upravniku Jugoslovenskog narodnog pozorišta. Obojica su bila bliski Andriću naročito poslednjih godina njegovog života. Na osnovu usmeno izrečene želje, Andrićev imetak iskorišćen je za osnivanje njegove zadužbine.
U autentičnost usmenog Andrićevog testamenta, međutim, postoji sumnja. Prvi ju je izrekao dr Oliver Antić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu, još 1978. u magistarskom radu na temu usmeni testament. Andrićev testament naveden je kao primer nepouzdanosti ovakve vrste dokumenta za rasplaganje imovinom posle smrti čoveka koji nije ostavio napisanu poslednju želju. Po mišljenju dr Antića, Andrićev testament nije bio pravno valjan, kao i ceo ostavinski postupak, vođen na osnovu njega.