Potreba da istraži svoje poreklo, kako kaže, kako je rastao bila je sve jača. Nakon godina traganja i borbe prvenstveno sa samim sobom, osetio je istinsku sreću i da je tu gde priprada. Shvatio je da se bolje oseća u crkvi nego u džamiji, što ga je navelo da promeni veru i pređe u pravoslavlje.
Iako je u detinjstvu porodica Lazara Pajazitovića izbegavala raspravu o poreklu iz nekog nepoznatog razloga, njegova unutrašnja potreba da istraži svoje korene postajala je sve snažnija kako je odrastao. Nazvao je svoju potragu "borbom", koja je prvo bila unutrašnja borba sa samim sobom, a zatim i sa svetom koji ga okružuje. Tokom traganja za svojim poreklom, nekoliko puta je osećao želju da odustane, ali kada je konačno otkrio svoje poreklo od loze Mrnjavčevića, to ga je dodatno ohrabrilo da nastavi sa svojom misijom.
Lazar koji trenutno živi na relaciji Srbija-Grčka, jer se preselio na Krf, objasnio je kako je sve počelo.
- Od rođenja sam bio musliman. Međutim, vremenom sam shvatio da me više privlači crkva i manastir nego džamija, jer u džamije nisam ni ulazio. To je sve trajalo do pre nekih 15-ak godina, dok nisam sa prijateljima otišao u jedan manastir. Tu smo svi dali imena za čitanje za zdravlje tokom liturgije. Ja sam naravno rekao da sam Samir. Tada je mati manastira pročitala moje ime i pitala ko je to. Ja sam se javio, a ona mi je rekla da nisam pravoslavne vere, ali da nije problem, jer je sigurna da ću kroz koju godinu promeniti veru - priseća se on.
Krenuo je da istražuje i plašio se šta će da sazna o sebi
- Već na početku puta bilo je prepreka, jer informacija je bilo malo. Jako sam želeo da saznam što više, da objasnim sebi zašto sam drugačiji, a u isto vreme, plašio sam se onog što mogu saznati o sebi i svojima. Posle mnogo neuspeha i nekoliko odustajanja od potrage, sreća mi se osmehnula. U novinama je izašao članak o poreklu nekih poznatih ljudi iz Bosne i Hrvatske, i među njima je bio i Ejup Ganić, dedin brat. U tom članku se navodi da je on poreklom Mrnjavčević. Pročitavši to, dobio sam novi podstrek da nastavim sa već davno započetim traganjem - objasnio je Lazar za Jutjub kanal "Otac Predrag Popović".
Pročitajte još
Takođe, u tom periodu, priseća se, sanjao je san koji ga je, tvrdi, jasno inspirisao da odmah ostvari svoju želju za promenom vere, ili kako sam kaže, povratak vere. Odlučio je da poseti crkvu Vavedenja Presvete Bogorodice u Vrbasu, gde je sve detaljno objasnio svešteniku koji je, kako tvrdi, bio iznenađen.
Ipak, kako bi bio siguran da njegova odluka nije impulsivna, sveštenik mu je preporučio nekoliko knjiga za čitanje i dao mu je nedelju dana da pažljivo razmisli. Bez ikakvog oklevanja, pre deset godina, vratio je svoju veru u Vrbasu.
Krstio je i svoju decu
- Pre 10 godina sam vratio svoju veru i ispravio nepravdu koja se desila mojoj porodici, veru koja je uzeta poturčavanjem ostatka Mrnjavčevića - kaže Lazar, koji tvrdi da će svoje potomke takođe vaspitavati u skladu sa pravoslavljem.
Mrnjavčevići
Mrnjavčevići su srpska srednjovekovna dinastija, čiji su najistaknutiji pripadnici bili nosioci srpskog kraljevskog (1365-1395) i despotskog dostojanstva.
Najznačajniji članovi ove velikaške porodice bili su: kralj Vukašin (1365-1371), kralj Marko (1371-1395) i despot Uglješa (1365-1371). U vreme slabljenja i raspada Srpskog carstva, Mrnjavčevići su vladali velikim delom istorijske oblasti Makedonije.
Ova porodica se prvi put javlja u izvorima od vremena cara Dušana pa do početka 15. veka. Međutim, pod tim imenom nisu poznati iz tog vremena, nego iz poznijih izvora, od vremena dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u čijem delu su prvi tragovi zabeležene narodne tradicije. Mrnjavčevići su tako nazivani i u srpskoj narodnoj epskoj poeziji, iz koje je njihovo prezime ušlo u savremenu istoriografiju.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Nakon smrti cara Dušana, Vukašin Mrnjavčević izbio je u red najznačajnije srpske vlastele, a zatim oblasnih gospodara. Dobivši prethodno za kratko despotsku titulu, on je 1365. godine krunisan za kralja i postao savladar cara Uroša. Krunisanje je obavio patrijarh Sava IV uz blagoslov carice Jelene i njenog sina Uroša.
Verovatno je još tada za mladog kralja proglašen najstariji Vukašinov sin Marko. Ovaj čin je izazvao nezadovoljstvo ostale vlastele, jer je time bila ugrožena dinastija Nemanjića, a favorizovana nova dinastija Mrnjavčevića.
Pored centra u Prilepu, Vukašin je za vreme cara Uroša zavladao Skopljem i Prizrenom. Po nekim izvorima je i Priština pripadala Vukašinu. Proširivši se na delove Kosova, Mrnjavčevići su došli u sukob sa Nikolom Altomanovićem i Lazarom Hrebeljanovićem. Do bitke je došlo na Kosovu 1369. godine, a u tom sukobu car Uroš se stavio na stranu raške vlastele. Mrnjavčevići su odneli pobedu nad Nikolom Altomanovićem i od tada je prekinuta saradnja između cara i njegovog savladara, tako da je od tada Vukašin istupao potpuno samostalno. No, to mu nije pomoglo da se uspešno suprotstavi Turcima, pa je u odlučnom sukobu sa njima na Marici, 26. septembra 1371. godine i sam poginuo. Samo nešto više od dva meseca nadživeo ga je car Uroš, koji je umro 4. decembra iste godine.
Da on nije jedini u svojoj porodici, istakao je da i njegov rođeni brat Amir krenuo istim putem, koji je nedelju posle Lazarevog krštenja primio Pravoslavnu veru i dobio ime Đorđe. Zbog toga je kaže, jako srećan i zahvalan.
- Ja nisam uzeo praveoslavnu veru, ja sam vratio veru. Sve što se dešava dešava se uz Božiju volju i božiju pomoć. Krštenjem sam osetio istinsku sreću i osećaj pripadanja - zaključuje Lazar.
Već 10 godina je sa suprugom, a u skladnom su braku već 2 godine. Imaju ćerkicu i uživaju u porodičnom životu.
(Jutjub kanal "Otac Predrag Popović")
BONUS VIDEO:
