Kremlj je danas poslao jednog od svojih vrhovnih generala, i jednog od miljenika predsednika Vladimira Putina, u Kursku regiju kako bi nadgledao odbranu ruskih snaga protiv ukrajinske protivofanzive.
General Junus-Bek Jevkurov, zamenik ruskog ministra odbrane, stigao je u Kursk danas ujutro, prema rečima Aleksandra Hinštejna, vršioca dužnosti guvernera Kurske regije.
Foto: Profimedia, Rusko ministarstvo odbrane
Jevkurov je iskusni vojnik, a u svojoj karijeri zapamtili su ga i Srbi - po čuvenom "Usiljenom maršu na Prištinu" iz 1999. godine.
Marš ruskih padobranaca od 600 kilometara
Usiljeni marš na Prištinu ili kako ga mu na Zapadu "tepaju" - "incident u Prištini", bila je operacija prebacivanja kombinovanog bataljona Vazdušno-desantne vojske (VDV) Oružanih snaga Ruske Federacije, koji se nalazio u Ugljeviku u sastavu međunarodnog mirovnog kontingenta u Bosni i Hercegovini, u Prištinu, administrativni centar srpske autonomne pokrajine Kosovo i Metohija. Operacija je sprovedena tokom noći - s 11. na 12. jul 1999. godine.
Pročitajte još
Foto: Profimedia
Cilj operacije bio je uspostavljanje kontrole nad aerodromom Slatina (sada deo aerodroma Priština) pre britanskog pododeljenja KFOR-a.
Predistorija "kopnenog desanta" Rusa
Posle izbijanja oružanih sukoba između Vojske Jugoslavije i tzv. Oslobodilačke vojske Kosova, Zapad je optužio srpske vlasti za etničko čišćenje. Posle antiterorističke akcije Policije Srbije u Račku, NATO je uputio ultimatum zahtevajući povlačenje srpskih snaga iz Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, koja je bila pretežno naseljena Albancima. Vlasti Savezne Republike Jugoslavije nisu ispunile uslove ultimatuma. Kao rezultat, NATO je 24. marta 1999. pokrenuo vojnu operacije protiv Jugoslavije, koja trajala do juna iste godine.
Tokom operacije, NATO avioni su bombardovali strateške vojne i civilne ciljeve u Jugoslaviji. Ulazak kopnenih snaga NATO sa područje Republike Makedonije bio je određen za 12. jun. Glavni strateški objekat, koji je trebalo prvi zauzeti, bio je vojni aerodrom Slatina, smešten 15 km jugoistočno od Prištine, jedini je aerodrom sa pistom koja može prihvatiti bilo koji tip vazduhoplova, uključujući teški vojni transport.
Rusija je od samog početka bombardovanja Jugoslavije pokušala da se na politički način suprotstavi državama članicama NATO-a.
Priprema za "Usiljeni marš" - ako nas ne žele, mi ćemo sami
Prema stavu Rusije, u nameri da ukaže na svoje prisustvo u svetskoj politici, kao i da osigura svoje geopolitičke interese u regionu Balkana, rukovodstvo Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova Rusije, uz saglasnost ruskog predsednika Borisa Jeljcina, odlučilo je da zauzme aerodrom Slatina i uvede ruski mirovni kontingent na teritoriju Kosova i Metohije.
Na sastanku sa prvim zamenikom Ministarstva spoljnih poslova Rusije Aleksandrom Avdejevim zaključeno je:
Imamo jednaka prava sa ostalim učesnicima u rešenju stanja na Kosovu, i zato ćemo, ako ne žele da računaju na nas, delovati nezavisno.
U izradi plana, pored Avdejeva, učestvovali su: zamenik direktora Odeljenja za panevropsku saradnju Ministarstva spoljnih poslova Aleksandar Aleksejev, vojni ataše u Beogradu general Evgenij Barmjancev, general-pukovnik Viktor Zavarzin, oficiri GOU i GRU Generalštaba i druga vojna lica.
Foto: Profimedia
Istovremeno, kao i u Ministarstvu spoljnih poslova (pre svega u vidu specijalnog predstavnika predsednika Rusije za rešavanje situacije oko SRJ, Viktora Černomirdina), tako i u Generalštabu (načelnik Generalštaba general armije Anatolij Kvašnin i dr.), bilo je protivnika ova operacije, koji su se plašili konfrontacije sa Sjedinjenim Državama i njenim saveznicima, jer je premeštanje ruskog bataljona bilo suprotno vojnim planovima NATO-a i moglo bi da dovede do početka totalnog rata. S obzirom na to, plan zauzimanja aerodroma morao je da se razvije u tajnosti i od mnogih ruskih vojnih lica političara.
Prema generalu Leonidu Ivašovu, koji je u to vrijeme bio na dužnosti načelnika Glavne uprave za međunarodnu vojnu saradnju Ministarstva odbrane Rusije, za predstojeću operaciju nisu znali ni u Ministarstvu spoljnih poslova. U Generalštabu, Ministarstvu odbrane, vazdušno-desantnim snagama, doslovno je nekolicina znala za to. Samo šest ljudi je znalo puni obim operacije, uključujući i vojno-diplomatsko pokriće. Čak je i predsedniku Jeljcinu dostavljena analitička beleška sa uopštenim predlozima, umesto konkretnih akcija za zauzimanje aerodroma.
U slučaju napada NATO snaga na ruske desantne jedinice, planirano je da se sprovedu blic-pregovori s vojnim i političkim rukovodstvom Jugoslavije, stupi u vojni savez s Jugoslavijom i pružiti otpor nastupajućim snagama NATO-a širom Kosova i Metohije, istovremeno prebacujući na KiM nekoliko pukova VDV, sve do jačine divizije. Prema generalu Ivašovu, takav razvoj događaja od samog početka bio bi osuđen na uspeh, budući da rukovodstvo NATO-a nije bilo u potpunosti pripremljeno za kopnenu operaciju u punom obimu.
Tu se pojavljuje upravo - Jevkurov
U maju 1999. major Junus-Bek Jevkurov, koji je u to vrijeme bio u međunarodnom mirovnom kontingentu u Bosni i Hercegovini, dobio je strogo poverljiv zadatak od visoke vojne komande Ruske Federacije: "U sastavu grupe od 18 vojnika jedinice za posebne namene GRU GŠ OS Rusije, tajno prodreti na teritoriju Kosova i Metohije, preuzeti kontrolu nad strateškim objektom — aerodrom Slatina i pripremiti se za dolazak glavnine snaga ruskog kontingenta".
Zadatak je izvršen, a Jevkurova grupa, delujući pod raznim oznakama, tajno za okolne Srbe i Albance krajem maja 1999. preuzela kontrolu nad aerodromom Slatina. Detaljne okolnosti ove operacije i dalje su poverljive.
Vojna operacija NATO-a završena je 10. juna 1999. godine. Prema Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244, mirovne snage NATO-a razmeštene su na KiM.
Foto: Profimedia, Rusko ministarstvo odbrane
Uspostavljanjem kontrole nad aerodromom Slatina i ulazak mirovnih snaga NATO-a na Kosovo planirani su 12. juna. Glavnina kopnenih snaga NATO-a bila je koncentrisana u Republici Makedoniji i pripremala se za ulazak na KiM u jutro 12. juna.
Ruski mirovni kontingent KFOR-a (jedinica VDV), stacioniran u Bosni i Hercegovini, dobio je naređene 10. juna da pripremi mehanizovani konvoj i prethodnicu do 200 ljudi.
Prethodnica i konvoj, u čijem sastavu su bili oklopni transporteri, motorna vozila Ural i UAZ, pripremljeni su u najkraćem roku. Istovremeno, vojnici (osim komande), koji su trebali učestvovati u "usiljenom maršu", do posljednjeg trenutka nisu znali gde i zašto se sprema polazak.
Početak operacije
Prethodnica VDV u oklopnim transporterima i motornim vozilima krenula je prema granici BiH i SRJ 11. juna u 4:00 (po drugim izvorima, spremnost za polazak određena je u 5:00, a krenuli su u 11:00). Starijom operativnom grupom VDV Rusije u BiH komandovao je general-major Valerij Ribkin i kombat pukovnik Sergej Pavlov. Na teritoriji Srbije koloni se pridružio general-pukovnik Zavarzin, kojeg je imenovao Generalštab. Kretali su se brzinom ispod 80 km/č. Kolona je bez poteškoća prešla granicu. Do tog trenutka komanda NATO-a nije imala informacije o početku "usiljenog marša" ruskih desantnih snaga na Prištinu.
Pre prelaska granice, oznaka ruske vojne i transportne tehnike promenjena je iz SFOR u KFOR. Osoblje je imalo zadatak da pređe više od 600 km u najkraćem mogućem roku i zauzme aerodrom Slatina pre dolaska NATO snaga. Na oklopnim transporterima i vozilima bile su istaknute ruske zastave.
Načelnik Generalštaba general armije Anatolij Kvašnin preko komandno-štabne komunikacije bosanske brigade naredio je Viktoru Zavarzinu da odmah okrenu bataljon u suprotnom smeru. Zavarzin je to odmah prijavio general-potpukovniku Ivašovu. On ga je podsetio da je "odluku o ulasku bataljona doneo vrhovni glavnokomandujući — predsednik Rusije, a naredbu je dao ministar odbrane… Prema tome, nema okretanja i zaustavljanja — samo napred". Da bi Zavarzina spasio od novih neovlašćenih naredbi, Ivašov mu je predložio da na neko vreme isključi mobilni telefon. Ubrzo je Kvašin ponovo pokušao da prenese naredbu o zaustavljanju bataljon kroz štab brigade (komandno-štabno vozilo imalo je svoju komunikacionu opremu), ali Zavarzin je, preuzimajući punu odgovornost na sebe, nastavio da ide dalje.
Kada je bataljon skoro dan kasnije stigao do administrativne linije Kosova i Metohije, usporio je, kao što je i planirano, i 12. juna tokom noći prešao, tek nakon što su specijalne snage NATO-a (obaveštajne, komunikacione i druge) prešle jugoslovensko-makedonsku granicu i ušle na KiM. U to vreme su već u Briselu znali za napredovanje ruskih desantnih jedinica.
Kretanje kolone ruske vojske po Jugoslaviji lokalno stanovništvo shvatilo je dvosmisleno. Tokom prolaska kroz teritoriju Srbije, uključujući i područje KiM, stanovništvo je radosno pozdravljalo ruske vojne, bacalo cveće na opremu, dodavalo hranu i piće, zbog čega je kretanje kolone malo usporeno. Međutim, kasnije, već na samom Kosmetu, počele su konfrontacije sa separatistima.
Foto: Profimedia
Kolona ruskih desantnih snaga u Prištinu je stigla 12. juna oko 2:00. Stanovništvo grada izašlo je na ulice u susret koloni, pri tome bacajući petarde, lagane baklje, a negde se čula i mitraljeska paljba. Kolona je prošla kroz Prištinu za sat i po. Neposredno posle Prištine, kolona je ušla u Kosovo Polje, gde se na kratko zaustavila da bi razjasnili zadatke i dobila informacije od obaveštajnih službi.
Tokom napredovanja kolone susretali su se sa brojnim jedinicama VJ u povlačenju. Desantne jedinice su u najkraćem mogućem roku zauzele sve prostorije aerodroma Slatina, postavile kružnu odbranu, organizovale kontrolne punktove i pripremile se za pojavu prvih kolona NATO-a, koje su već bile na putu. Zadatak zauzimanja aerodroma Slatina izvršen je do 7:00 12. juna. U tom trenutku poslednje snage VJ (bombarderi i tenkovi) napuštaju aerodrom i odlaze kroz 20 minuta.
CNN je uživo prenosio ulazak ruskog bataljona u Prištinu.
Dolazak britanske kolone
Na nebu iznad aerodroma oko 11:00 časova 12. jula pojavio se bespilotni izviđački avion, a zatim je sa punkta na ulazu u aerodrom komanda bataljona dobila poruku o dolasku prve kolone NATO snaga. Bili su to britanski džipovi. S druge strane, približavali su se britanski tenkovi Čiften.
Obe kolone su se zaustavile ispred ruskih kontrolnih punktova. Na nebu su se pojavili desantni helikopteri. Piloti britanskih helikoptera su nekoliko puta pokušali da slete na aerodrom, ali su te pokušaje osujetile posade ruskih oklopnih transportera. Čim bi helikopter pokušao da sleti, transporter bi pojurio ka njemu, sprečavajući tako njegov manevar. Posle neuspeha, britanski helikopteri su odleteli.
General Majkl DŽekson, komandant grupisanih NATO snaga na Balkanu, koji je nedavno preminuo, izašao je ispred tenkovske kolone i okrenuo leđa ruskim vojnicima, počeo da gestikulira prema tenkovima ispred, krećući se unazad do kontrolnog punkta. Stariji poručnik i komandant voda Nikolaj Jacikov, koji je bio na stražarskom punktu, tražio je od DŽeksona da zaustavi ove akcije pod pretnjom upotrebe oružja.
Međutim, general ga nije razumeo. Jacikov je zauzvrat naredio vojniku da pokaže ručni bacač granata u pravcu tenkova. Tako se pokazala ozbiljnost namera ruske strane. Britanski tenkovi su ostali na svojim položajima, prekidajući pokušaje probijanja do aerodroma.
Iako je komandant NATO snaga u Evropi, američki general Vesli Klark naredio britanskom generalu Majklu DŽeksonu da zauzme aerodrom pre ruske vojske, Britanac je odgovorio "da neće započeti Treći svetski rat".
Foto: Profimedia
Poznati britanski pevač DŽejms Blant, koji je 1999. služio u NATO grupi, svedočio je o naredbi generala Klarka o zauzimanju aerodroma od ruskih vojnika. Blant je rekao da neće pucati na Ruse, čak ni pod pretnjom suda. Pored toga, Blant je rekao:
Oko 200 Rusa bilo je smešteno na aerodromu… Neposredno naređenje koje je stiglo od generala Veslija Klarka bilo je „potisnuti ih”. Klark je koristio izraze koji su za nas bili neobični. Na primer, „uništiti”. Postojali su politički razlozi za zauzimanje aerodroma. Ali praktična posledica bi bio napad na Ruse.
Na kraju, DŽekson je rekao da „neće dozvoliti svojim vojnicima da pokrenu Treći svetski rat”. Dao je komandu „umesto napada, opkoliti aerodrom”.
Izvođenjem "usiljenog marša", ruski bataljon je ostao bez zaliha, nadajući se da će ih dobiti vazdušnim putem avionom. Kada su se našli u okruženju, Rusi su, prema Blantovim riječima, nekoliko dana kasnije rekli: „Slušajte, nemamo više ni hrane ni vode. Možda možemo podeliti aerodrom?”. Međutim, poznato je da je stanje sa toplim obrocima za ruski bataljon rešeno, pre nego kod Britanaca.
Prema planu operacije posle zauzimanja aerodroma Slatina, na njega su nedugo zatim trebali sleteti vojno-transportni avioni Vojno-vazdušnih snaga Rusije, koji bi prebacili najmanje dva puka VDV i tešku vojnu tehniku. Međutim, Mađarska (članica NATO-a) i Bugarska (saveznica NATO-a) odbile su da Rusiji odobre vazdušni koridor, što je dovelo do toga da je 200 ruskih vojnika nekoliko dana samo ostalo jedan na jedan sa pristiglim NATO snagama.
Prema Ivašovu, planirano je da uđu tri bataljona:
- Jedan je trebalo da ide u Kosovsku Mitrovicu na severu Kosova i Metohije i obezbeđuje naš sektor. Mađarska i Rumunija nisu dozvolile prolazak kroz njihov vazdušni prostor, pa se bataljon, koji je trebalo da ide u Mitrovicu, okrenuo ka Prištini. Drugi je trebalo da izvede desant na aerodrom u Prištini. Treći kao rezerva trebalo je da sleti na srpsku teritoriju u Niš.
Pregovori i konsenzus
Pregovori između Rusije i NATO-a (koje su predstavljale SAD) vođeni su na nivou ministara spoljnih poslova i odbrane nekoliko dana u glavnom gradu Finske Helsinkiju. Celokupno vreme ruske i britanske snage u rejonu aerodroma Slatina nisu popuštale jedna drugoj ni u kom pogledu, iako je na aerodrom primljena mala delegaciju koju je predvodio general Majkl DŽekson.
Tokom složenih pregovora, strane su se složile da rasporede ruski mirovni kontingent na Kosovu u oblastima pod kontrolom Nemačke, Francuske i Sjedinjenih Država. Rusiji nije dodeljen poseban sektor zbog stava rukovodstva NATO-a da bi to moglo dovesti do faktične podele pokrajine. Istovremeno, aerodrom Slatina je bio pod kontrolom ruskog kontingenta, ali su ga snage NATO-a mogle koristiti i za prebacivanje svojih oružanih snaga i druge potrebe.
U periodu jun—jul 1999 na KiM je s aerodroma u Ivanovu, Pskovu i Rjazanu stiglo je nekoliko vojno-transportnih aviona Il-76 s ruskim mirovnim kontingentom (VDV), vojnom tehnikom i opremom. Međutim, veći broj ruskih vojnika ušao je na KiM morskom maršutom, veliki desantni brodovi su se iskrcali u grčkoj luci Solun — Nikolaj Filjčenkov, Azov (BDK-54), Cezar Kunikov (BDK-64) i Jamal (BDK-67) — a kroz teritoriju Republike Makedonije izvršili su marš na KiM.
Počev od 15. oktobra 1999, aerodrom Slatina počeo je da prima i šalje međunarodne putničke letove, stekavši ponovo status međunarodnog aerodroma.
Ishod
Operacija je potpuno iznenadila NATO. "Usiljeni marš" na Prištinu dozvolio je Moskvi da obezbedi raspoređivanje svojih mirovnih snaga na sever KiM. Istorijski značaj ove operacije je veoma velik, a zajedno sa čuvenim zaokretom predsednika Vlade Rusije Jevgenija Primakova 25. marta 1999. iznad Atlantika u znak protesta protiv početka bombardovanja Jugoslavije, označio je početak prelaska Rusije na samostalnu spoljnu politiku.
Kao rezultat operacije, Rusija je dobila četiri zone odgovornosti u KiM, u kojima su se, za razliku od zona odgovornosti zapadnih sila, Srbi osećali bezbedno. Mirovnjaci iz Rusije su na KiM bili do 2003, kada je ruski kontingent (650 vojnika) povučen, a njegova imovina je predata komandi mirovnih snaga, a zauzvrat su stigle policijske formacije iz Rusije.
Odlikovanje
Učesnici "usiljenog marša" na Prištinu i lica koja su učestvovala u njegovoj pripremi nagrađeni su posebno utvrđenom medaljom "Učesniku usiljenog marša 12. jula 1999. Bosna — Kosovo".
BONUS VIDEO:
