"BOG OSTAJE BOG": Odnos Boga i čoveka u pravoslavlju

Brzina savremenog života donela nam je različit pristup crkvi i Bogu. Ko su istinski vernici, oni koji prate crkvena pravila ili kojima Bog živi i srcu, a nisu aktivni u crkvenom životu?Na ova pitanja u svom eseju o pravoslavlju i drugim religijama, odgovore je pokušao da Nikola Knežević. Za Nikolu možemo reći da je po svedočanstvu iz diplome pravnik, po opredeljenju bogotražitelj i čovekotražitelj.O razlici Pravoslavlja i svih drugih učenjaJEDINO je u Pravoslavlju moguća LIČNOST čovekova; postoje, naravno, u nečemu sličnosti Pravoslavlja sa drugim velikim religijama, ono što bismo mogli nazvati zajedničkim duhovnim iskustvom čovečanstva, ali ono što ima samo Pravoslavlje a nema nijedna druga verai filosofija je Ličnost &ndash; Ličnost kao događaj, a ne samo kao reč.Samo u Pravoslavlju su Bog i čovek u zajednici, tako da u toj zajednici i čovek ostaje čovek, iBog ostaje Bog. Ličnost(i) svakog od njih su u zajednici sa ovim drugim, a opet su očuvane ineprikosnovene.U svakom drugom učenju, u nekakvoj drugačije zamišljenoj zajednici boga i čoveka, ili nestaje bog ili nestaje čovek da bi bila moguća ta zajednica; ili nje pak uopšte nema. U svakom drugomučenju, čovek nije ličnost već rob prirode, zbog ljudskog greha osuđene na umiranje, ili robnekog ljudskog kolektiva, iste sudbine kao i celokupna priroda.Islam? Nepremostiva provalija između Alaha i čoveka.Judaizam? Tek nešto malo manja.Budizam? U njemu ni nema Boga (bar ne onako kako mi verujemo u njega, kao u vrhovnog Suverena iTvorca), a oni najveći budistički posvećenici dotakavši nirvanu shvataju da nema ni čoveka;da uopšte ničeg nema.Hrišćanske jeresi? Rimokatolicizam, protestantizam, monofizitstvo i sve ostale...?Foto: ProfimediaOvde dolazimo do druge strane iste ove istine koju smo do sada razmatrali.Reći da je osnovna razlika Pravoslavlja od svega drugog u LIČNOSTI je isto što i reći da samou Pravoslavlju imamo učenje o razlici u Bogu između BOŽANSKE SUŠTINE i NESTVORENIHBOŽANSKIH ENERGIJA. Jer upravo ta razlika omogućuje da čovek, sjedinjujući se sa Bogom, nebude progutan i spržen nepodnošljivim božanskim ognjem, nego naprotiv, da bude prožetBogom i da tek tada zaista i postane od individue LIČNOST. Jedino uz razlikovanje suštine ienergija u Bogu moguće je i razlikovanje prirode i ličnosti i u Bogu i u čoveku. Upravo božanskeenergije jesu one koje čiste palu ljudsku prirodu od greha i tako joj omogućavaju da u njojindividua postane ličnost.I upravo ova razlikovanja &ndash; suštine i energija u Bogu, i odatle prirode i ličnosti u Bogu i čoveku, nedostaju svimhrišćanskim jeresima &ndash; a tim pre drugim religijama. Religije pitanjesuštine i energija ni ne postavljaju; ali kao što svaki čovek, svesno ili nesvesno, neposrednoili posredno svojim životom odgovara na pitanje da li je za ili protiv Hrista &ndash; tako i one,iako ga direktno ne postavljaju, ne znači da baš tim ćutanjem ne daju svoj odgovor na njega. Isamo nepostavljanje tog pitanja je takođe odgovor &ndash; i to pogrešan. U svakom slučaju, i jeresi ireligije ostaju zarobljenici ljudskog pokušaja da se mimo božanskih energija pozna Bog, a ustvarnosti da se (iako to neće priznati), svojim ljudskim snagama obuhvati Neobuhvativi, da sestavi pod kontrolu i nad NJime vlada! Ako ne verujemo u božanske energije različite odsuštine, kojima svet jedino može da učestvuje u božanskom životu, onda nam ostaju samo dvemogućnosti u našem odnosu sa Bogom: ili da bogohulno ispovedamo da mi, ljudi, možemodosegnuti Boga učestvovanjem u NJegovoj božanskoj suštini (!), ili da tragično verujemo da jenaš Bog neki daleki Bog, odvojen od ljudi i nezainteresovan za njihovu sudbinu, kao što smovideli da je to slučaj kod nekih od prethodno navedenih religija. Nasuprot tome, jedinorazlikovanje suštine i energija omogućava da naš Bog bude u isto vreme i Nepristupni,Neobuhvativi i Večno Nepoznati, ali i Pristupačni, Opisivi i nama Bliski Bog &ndash; ovaploćeniGospod Isus Hristos.Foto: ProfimediaKod svih religija i jeresi ovo nerazlikovanje ima isti razlog. Ono je ili posledicanepravilnih asketskih praksi, ili pak njihovog potpunog odsustva, u slučajevima kada sepoznanje Boga poistovećuje sa racionalističkim filozofiranjem ili čulnim hedonizmom.Naime, činjenica za koju smatramo da je ne treba posebno dokazivati je da naš način života ikvalitet našeg (bogo)saznanja direktno utiču jedno na drugo. (Ne)pravilno delanje daje i(ne)pravilno sozercanje, i obrnuto. Podvižnička praksa Crkve koja upravo vodičovekabogopoznanju i samim tim ispravnom dogmatskom stavu o razlici božanske suštine i energijatako što se podvižnik, primenjujući je, otvara za same te energije (mi ih prostije zovemoblagodat) i najdirektnije napaja njima, ali koja praksa ga vodi i svakoj drugoj istini o Bogu koja mu je na duhovnu korist, jeste pravoslavni isihazam čiji je centar umnosrdačna Isusova molitva.Ako je sve što smo do sada naveli razlika Pravoslavlja od drugih učenja na doktrinarnom nivou,isihazam je njegova razlika od svega drugog na praktičnom.Pomenuli smo hrišćanske jeresi u kontekstu njihovog gledišta na zajednicu Boga i čoveka.Foto: ShutterstockRimokatolička crkva jednostavno ne veruje u tu zajednicu, i to čak posredno sama ispoveda.Odbacujući bogoslovlje Sv. Grigorija Palame, ona odbacuje razliku božanske suštine ibožanskih energija *, iako Sv. apostol Petar jasno poziva hrišćane da postanu &bdquo;pričasnici božanske prirode&rdquo; (2 Petr 1:1-4), što je moguće jedino pričešćivanjem božanskim energijama.Tim odbacivanjem je srednjovekovna rimokatolička crkva svojim vernicima kao osnovnu brigu ostavila trud da se izbegne pečenje u paklu. Sama zajednica sa Bogom je postala manje važna.Rimokatolicizam je, verujući da su božanska suština i nestvorene božanske energije jednoisto, oterao od sebe nestvorene božanske energije; papa je zauzeo mesto Hrista, a zajedno sacrkvom shvaćenom kao puka institucija &ndash; i mesto božanskih energija, kao prenosilac iraspolagač tzv. &bdquo;stvorene blagodati&rdquo;, stvarajući nepremostiv ponor između svoje pastve i Boga.Jer, ako je sve što jedan rimokatolik može, to da se na kraju svih svojih pobožnih trudovasjedini sa tvorevinom (u vidu pomenute &ldquo;stvorene blagodati&rdquo;), a ne sa Tvorcem, onda on ostaje usmrti, a u takvog Boga je onda bolje i ne verovati.Foto: ProfimediaOstale hrišćanske jeresi, iako nisu tako direktnokaorimokatolicizamodbacilerazlikovanje suštine i energija, takođe se, suštinski, od Pravoslavlja razlikuju upravo u tome.Protestantizam, srušivši u revolucionarnom zanosu idol pape sa njegovog pijedestala, nije na njega vratio Hrista i blagodat Božiju; samo je, umesto pape, na upražnjeno mesto kao novogidola postavio Bibliju.Protestantizam je odbacio nestvorene božanske energije a samim tim i njihovu razliku uodnosu na božansku suštinu time što je pokušao da neograničenog i nikad do krajaspoznatljivog Boga ograniči i ukalupi kanonom i slovom Biblije! Nestvorenog je pokušao dapotpuno opiše stvorenim. Kao da Bog ne može da se objavi I DRUGAČIJE (u pogledu forme, slova &ndash; ne i Duha) od onoga kako se objavio kroz Sv. Pismo. Bog uvek i u svemu može i drugačije, jer nijevezan bilo kakvom nužnošću. I ne samo da može, nego i hoće, jer se On otkriva upravo kaonestvorene energije koje deluju u svakom oboženom čoveku.Upravo zbog te &ldquo;skučenosti u slovo&rdquo; protestantizam u racionalističkom maniru vrši &ldquo;časanatomije&rdquo; nad Svetim Predanjem, uvodeći neopravdano oštre granice i razlike između Sv.Pisma i Sv. Predanja, vere i dobrih dela, blagodati i čovekove slobode &ndash; pojmova koji su, inače,u stvari samo različite manifestacije i nerazdeljivi aspekti jedinstvene duhovne stvarnosti,praveći lažne opozicije u svakom od ovih parova.Foto: ProfimediaEvtihijevstvo i monofizitstvo odbacuju razliku suštine i energija na posredniji način, tumačeći oboženje čovečanske prirode kao njeno rastvaranje u božanskoj prirodi (suštini), kod evtihijevstva, odnosno kao njeno mešanje sa božanskom prirodom, kod monofizitstva, zarazliku od pravoslavne Crkve koja oboženje vidi kao prožetost celovite čovečanske prirodebožanskim energijama. Ne priznajući celovitost čovečanske prirode u Hristu i njenuneslivenost sa božanskom, monofizitstvo samim tim odbacuje božanske energije kaonepotrebne, jer veruje u zajednicu Boga i čoveka nastalu kroz mešanje priroda, a ne krozprožimanje čovečanske prirode božanskim energijama.Bez namere da se upuštamo u razmatranje svih postojećih jeresi i religija pored ovdepobrojanih, a upućujući za ovu temuzainteresovanijeg čitaoca da ih, nakon što se duhovnoutemelji u Pravoslavlju, i sam izuči i uveri se u zaključke koje slede, konstatovaćemo da sve jeresi i religijska učenja, osim Pravoslavlja, sadrže bilo otvoreno, bilo prećutno odbacivanjenavedene razlike (otuda je Sv. Marko Efeski ispravno smatrao njeno poricanje semenom svih jeresi). Jeresi i religije su najsrodnije upravo u tome, pored ostalih sličnosti koje ih spajaju ujednu veliku, gusto isprepletenu mrežu zloverja. Kao što su sve istine u svim svetovima, odonih najmanjih, naučnih i materijalnih, pa do viših, duhovnih, nevidljivim žilicamapovezane &ndash; i međusobno, i sa Onim Koji Jeste Istina i Izvor svake istine, i kao što jedna istinauvek vodi drugoj, tako je i sa lažju: svaka je srodna svakoj, svaka jeres i laž o Bogu je bliži ilidalji srodnik svakoj drugoj, svaka koja se pojavi u istoriji Crkve ili sveta sadrži u sebi elemente mnogih ranijih jeresi i zabluda. I sve to je i prirodno, jer je svim lažima jedan otac&ndash; đavo.Dva međusobno suprotstavljena učenja, blisko povezana sanerazlikovanjem božanske suštine ienergija su savelijanstvo i arijanstvo, kao dve možda najosnovnije zablude izvedene iz njega,dva neizbežna i konstantna ishoda težnji jeretičkog hrišćanstva (ispod kojih se mogu osetiti paganski impulsi palog čovečanstva uopšte) da sopstvenim moćima dokuči božansko. Samimtim, ova dva učenja su konstante mnogih kasnijih jeresi u istoriji Crkve: monofizitstva,monotelitstva, filiokve, nestorijanstva, papizma i protestantizma.Nerazlikovanje suštine i energija vodi ukidanju i svih drugih razlika u Bogu, pa i one već pomenute, između božanskih Ličnosti i božanske prirode. Naime, ako su suština (tj. priroda)i energije (koje su prirodna svojstva) jedno isto, onda nestaje razlika između prirode i njenihsvojstava &ndash; dakle, nestaju prirodna svojstva. Ako ona nestaju, nestaju i svojstva pojedinačnihLičnosti u Sv. Trojici, budući da bi u odsustvu prirodnih svojstava sva svojstva Boga morali dasmatramo svojstvima jedne ili sve tri božanske Ličnosti, a onda ona više ne bi bila ličnasvojstva nego zajednička, čime dolazimo do mešanja i stapanja božanskih Ličnosti &ndash; do savelijanstva. I uopšte, bez razlikovanja suštine i energija, ono lično, bilo u čoveku, ili uOcu, ili u Sinu, ili u Duhu Svetom je samo iluzija &ndash; ostaje samo maska koja se pojavljuje predsvetom i prekriva &ldquo;lice&rdquo; (zapravo bezličnog) čoveka ili Boga, maska koja zavisi od odnosačoveka ili Boga sa svetom jer nastaje u dodiru sa njim. Nema ličnosti; kod čoveka, jer je zaličnost potrebno crkveno zajedničarenje u božanskim energijama, a u Bogu zbog toga što nemaTrojične božanske zajednice; savelijanski Bog samac nije ličnost jer nije zajednica kao Sv.Trojica. On pred svetom samo naizmenično navlači maske čas Oca, čas Sina, čas Duha. I tako,jedino što ostaje da stvarno postoji u Bogu i u čoveku jesu njihove bezlične prirode.Što se pak arijanstva tiče, pristalice nerazlikovanja (protivnici Sv. Grigorija Palame) su,intenzivirajući i proširujući manjkavosti zapadne avgustinovske tradicije poimanja Sv.Trojice, poistovećivali Božanstvo sa suštinom, isključujući iz njega energije (evonerazlikovanja!) i pojedine Ličnosti, što nas dovodi upravo do arijanstva. Takođe, latinskoučenje o stvorenoj blagodati kao neophodnom posredniku između Boga i sveta, koje je zapadnacrkva morala uvesti usled neprihvatanja postojanja energija različitih od suštine, jeste jednavrsta arijanstva, jer podrazumeva postojanje nekog stvorenog božanstva, nižeg od Boga, pomoćukog Bog čini sa svetom sve ono što čini.Foto: ProfimediaImajući u vidu sve što smo do sada rekli, bilo je sasvim prirodno da Crkva u 14. vekuisihastičkim saborima, na kojima je odbranjena dogma o razlici božanske suštine i energija,kruniše svoje tada već hiljadugodišnje saborsko predanje i osudi u novom obliku javljenu&bdquo;staru zmiju&rdquo; koja je opet bila podigla glavu i lažnim učenjem napala Crkvu u liku Varlaamovejeresi. Ovi sabori, održani u periodu od 1341. do 1351. godine jesu rekapitulacija i potvrdasvih ranijih sabora Crkve. Kroz njih su na nov način, u skladu sa potrebama tadašnjeg trenutka,progovorili svi raniji vaseljenski Sabori, a ono što su isihastički sabori učilinagovešteno je ranije, na prikriveniji način, od svih vaseljenskih Sabora. Zato nekipravoslavni bogoslovi, ne bez razloga, ovaj niz carigradskih sabora, čije odluke je vremenomprihvatila punoća Crkve, vide kao Osmi ili Deveti Vaseljenski sabor, zavisno od toga kogasmatrate bogoslovskim autoritetom. Ovi sabori su zahvatili koren problema, ono što i činirazliku između Pravoslavlja i svih jeresi i drugih religija. Nepriznavanje božanskih energijarazličitih od božanske suštine, a kojima pričešćujući se, pričešćujemo se samim Bogom,prostije rečeno jeste odbacivanje blagodati Božije. Stoga je razlika između Pravoslavlja isvih jeresi i religija iznenađujuće jednostavna &ndash; one se od njega razlikuju time što neprihvataju blagodat Božiju! Odbacivanje nje je, kao što smo rekli, neraskidivo povezano sanepravilnim podvižničkim životom ili čak sa njegovim potpunim odsustvom, ili drugačijerečeno: nepravilan ili nepodvižnički život jeste i uzrok i posledica odbacivanja razlikesuštine i energija, odnosno blagodati Božije, i samim tim i nastanka svih jeresi i drugihzabluda o Bogu &ndash; tih uzaludnih čovekovih pokušaja da napravi sebi Boga po svom palom liku ipodobiju.NAPOMENE:* ovo bi u najkraćim crtama bila suštinska zabluda Rimokatoličke crkve. O tome zaštopomenuti novozavetni stih jeste jedno od biblijskih utemeljenja učenja o razlici božanskesuštine i energija podrobnije vidi u: Georgije Galitis, Pravoslavlje i BogoslovljeAutor: Nikola KneževićZašto biti deo &quot;Kulturnog korena&quot;? Zato što je izuzetno važno doprinositi kulturikada se prave vrednosti zaboravljaju ili što citat kaže &quot;Kultura je most između prošlosti i budućnosti.&quot; Mi smo tu da pružimo šansu da talentovani ljudi dođu do izražaja, da se čuje za njihov rad, da se čuje glas. Mi smo tu da ujedinimo svakog čoveka u lepoti i iskrenosti umetnosti, kao i sve umetnike iz različitih oblasti.Ukoliko želite da budete deo ovog kulturnog dodatka, radove možete slati na sledeću mail adresu:nportal.info@gmail.comZabranjeno je svako kopiranje i preuzimanje autorskih tekstova!BONUS VIDEO:

"BOG OSTAJE BOG": Odnos Boga i čoveka u pravoslavlju

Vaš komentar

Nema komentara