ГРАД У КОМЕ НЕ СМЕ ДА СЕ УМРЕ: 70 година - ниједан покојник

Прича новинарке Паулине Ермел открива свакодневицу људи који живе у условима вечите промрзлине, где зими ноћ траје четири месеца, где не сме да се има мачка и где &quot;није дозвољено умрети&quot;. Реч је о архипелагу Свалбард, који се налази далеко на северу Европе, између Норвешке и Северног пола. Њено искуство преносимо у целости:&quot;Цео архипелаг је бесцаринска зона, свако може да се досели, али постоји правило - овде не можете да умрете. Ово је најнеобичније место на којем је икада била. Око 1.000 километара дели га од Северног пола. У главном граду Лонгјирбијену (Лонгyеарбyен), на острву Шпицберген, дневно слете само два редовна и један чартер лет и то само током лета. Аеродром је минијатуран, а аутобус долази само кад слети авион. Кад изађете напоље, осетићете нешто чудно - ваздух нема мирис. Сув је, хладан и потпуно чист.Више медведа него људиКретање ван града дозвољено је само с оружјем, јер белих медведа има више него људи - око 3.400 према 2.700 становника. Зато су сви прилази Лонгјирбијену обележени знаковима упозорења, а кретање ван њих без пушке је забрањен.Занимљиво је и да мачке нису дозвољене. Екосистем је изузетно осетљив, птице се гнезде на земљи, а мачке би могле да униште њихову популацију. Пси су зато добродошли, али већина њих не живи у кућама већ у посебним одгајивачницама ван насеља. То су углавном хаскији, маламути и гренландски пси, навикнути на хладноћу и рад, а не на кућни живот.Фото: ПрофимедиаБез пореза, без помоћи, без смртиСвалбард припада Норвешкој, али има посебан статус. Захваљујући Шпицбергеншком уговору из 1920. године, сви људи, без обзира на држављанство, могу да се тамо населе и раде без визе. Архипелаг је демилитаризован, некада познат по рудницима угља, а данас по научним базама.Овде свако може да живи, али под једним условом - мора да има посао. Нема социјалне помоћи, доплата за незапослене, ни боловања. Ако останете без посла или се разболите, морате да се вратите на копно. Због тога на острвима живе углавном научници, водичи, рудари и радници у туризму.Каже се и да се на Свалбарду &quot;не може умрети&quot;. Наравно, не буквално. Због вечите промрзлине, тела се не распадају, па би могла да сачувају патогене болести. Зато је сахрањивање забрањено, а тела се транспортују на континент.Забрањени порођајиНа Свалбарду постоји само основна медицинска служба, па су порођаји такође забрањени. Труднице се у последњим месецима шаљу у Тромсе, у континенталној Норвешкој, да се тамо породе.Због пермафроста сви објекти и цеви граде се на стубовима. Ако би били постављени директно на тло, топлота би истопила лед, а зграде би почеле да се урушавају. Како се клима мења, а тло полако одмрзава, многе старије куће се нагињу или морају да се премештају.Фото: ПрофимедиаСвет без дрвећа и баштиНа Свалбарду нема дрвећа, ни поврћа ни воћа. Све, од хране до намештаја, мора да се допрема бродом из Норвешке. То значи да су цене више, а транспорт скуп и спор.Живот на ивици светаИако многи кажу да је ово депресивно место, клима је изненађујуће блага за Арктик. Од средине априла до краја августа траје поларни дан, а од краја октобра до половине фебруара траје поларна ноћ. Летња температура просечно је око 5&deg;Ц, а зими -12&deg;Ц.На острву се налази и Глобална банка семена - огроман подземни трезор у којем се чувају семена биљака из целог света за случај глобалне катастрофе. Ту је и напуштено руско насеље Пирамида, које данас посећују туристи. Нема комараца ни крпеља, али зато постоји најсевернија пошта, школа, библиотека и кафетерија на свету&quot;, написала је новинарка.(Еспресо)БОНУС ВИДЕО-

ГРАД У КОМЕ НЕ СМЕ ДА СЕ УМРЕ: 70 година - ниједан покојник

Vaš komentar

Nema komentara