GRAD U KOME NE SME DA SE UMRE: 70 godina - nijedan pokojnik

Priča novinarke Pauline Ermel otkriva svakodnevicu ljudi koji žive u uslovima večite promrzline, gde zimi noć traje četiri meseca, gde ne sme da se ima mačka i gde &quot;nije dozvoljeno umreti&quot;. Reč je o arhipelagu Svalbard, koji se nalazi daleko na severu Evrope, između Norveške i Severnog pola. NJeno iskustvo prenosimo u celosti:&quot;Ceo arhipelag je bescarinska zona, svako može da se doseli, ali postoji pravilo - ovde ne možete da umrete. Ovo je najneobičnije mesto na kojem je ikada bila. Oko 1.000 kilometara deli ga od Severnog pola. U glavnom gradu Longjirbijenu (Longyearbyen), na ostrvu Špicbergen, dnevno slete samo dva redovna i jedan čarter let i to samo tokom leta. Aerodrom je minijaturan, a autobus dolazi samo kad sleti avion. Kad izađete napolje, osetićete nešto čudno - vazduh nema miris. Suv je, hladan i potpuno čist.Više medveda nego ljudiKretanje van grada dozvoljeno je samo s oružjem, jer belih medveda ima više nego ljudi - oko 3.400 prema 2.700 stanovnika. Zato su svi prilazi Longjirbijenu obeleženi znakovima upozorenja, a kretanje van njih bez puške je zabranjen.Zanimljivo je i da mačke nisu dozvoljene. Ekosistem je izuzetno osetljiv, ptice se gnezde na zemlji, a mačke bi mogle da unište njihovu populaciju. Psi su zato dobrodošli, ali većina njih ne živi u kućama već u posebnim odgajivačnicama van naselja. To su uglavnom haskiji, malamuti i grenlandski psi, naviknuti na hladnoću i rad, a ne na kućni život.Foto: ProfimediaBez poreza, bez pomoći, bez smrtiSvalbard pripada Norveškoj, ali ima poseban status. Zahvaljujući Špicbergenškom ugovoru iz 1920. godine, svi ljudi, bez obzira na državljanstvo, mogu da se tamo nasele i rade bez vize. Arhipelag je demilitarizovan, nekada poznat po rudnicima uglja, a danas po naučnim bazama.Ovde svako može da živi, ali pod jednim uslovom - mora da ima posao. Nema socijalne pomoći, doplata za nezaposlene, ni bolovanja. Ako ostanete bez posla ili se razbolite, morate da se vratite na kopno. Zbog toga na ostrvima žive uglavnom naučnici, vodiči, rudari i radnici u turizmu.Kaže se i da se na Svalbardu &quot;ne može umreti&quot;. Naravno, ne bukvalno. Zbog večite promrzline, tela se ne raspadaju, pa bi mogla da sačuvaju patogene bolesti. Zato je sahranjivanje zabranjeno, a tela se transportuju na kontinent.Zabranjeni porođajiNa Svalbardu postoji samo osnovna medicinska služba, pa su porođaji takođe zabranjeni. Trudnice se u poslednjim mesecima šalju u Tromse, u kontinentalnoj Norveškoj, da se tamo porode.Zbog permafrosta svi objekti i cevi grade se na stubovima. Ako bi bili postavljeni direktno na tlo, toplota bi istopila led, a zgrade bi počele da se urušavaju. Kako se klima menja, a tlo polako odmrzava, mnoge starije kuće se naginju ili moraju da se premeštaju.Foto: ProfimediaSvet bez drveća i baštiNa Svalbardu nema drveća, ni povrća ni voća. Sve, od hrane do nameštaja, mora da se doprema brodom iz Norveške. To znači da su cene više, a transport skup i spor.Život na ivici svetaIako mnogi kažu da je ovo depresivno mesto, klima je iznenađujuće blaga za Arktik. Od sredine aprila do kraja avgusta traje polarni dan, a od kraja oktobra do polovine februara traje polarna noć. Letnja temperatura prosečno je oko 5&deg;C, a zimi -12&deg;C.Na ostrvu se nalazi i Globalna banka semena - ogroman podzemni trezor u kojem se čuvaju semena biljaka iz celog sveta za slučaj globalne katastrofe. Tu je i napušteno rusko naselje Piramida, koje danas posećuju turisti. Nema komaraca ni krpelja, ali zato postoji najsevernija pošta, škola, biblioteka i kafeterija na svetu&quot;, napisala je novinarka.(Espreso)BONUS VIDEO-

GRAD U KOME NE SME DA SE UMRE: 70 godina - nijedan pokojnik

Ваш коментар

Нема коментара