Dvadeset godina primala pisma od MRTVOG sina

&bdquo;Mama, kad pročitaš pisma, pocepaj ih i spali&ldquo; &ndash; ponovo je videla Vera Ivanovna na parčetu papira.Žena je živela u transbajkalskom gradu Krasnokamensku i sa sinom Arakdijem Mustjukovim komunicirala je isključivo putem kratkih poruka više od 20 godina. Slala mu je novac i poklone kad god bi zatražio. Za sve to vreme &ndash; nijednom ga nije videla.&bdquo;Hitno moram da se sakrijem&ldquo;Godine 1996, visok i zgodan Arkadij, tada 29-godišnjak, vratio se iz vojske. Bio je veoma popularan među devojkama u Krasnokamensku. Međutim, nije uspevao da pronađe posao. To mu nije smetalo u ljubavnom životu &ndash; koji je bio prilično komplikovan.Pre vojske bio je u vezi sa Inom, koja mu je rodila sina. Zatim je u njegov život ušla Antonina Loginova, osam godina starija, sa dvoje dece iz prethodnog braka. Arakadij je stalno prelazio iz jedne veze u drugu.Jurio je, jurio&hellip; i odjednom nestao.&bdquo;30. septembra zabrinula sam se: sin ne dolazi kući&ldquo;, prisećala se Vera Ivanovna za &bdquo;Komsomolsku pravdu&ldquo;. &bdquo;Počeli smo da ga tražimo, zvali rođake, ali bez uspeha. A dve nedelje kasnije našla sam cedulju na kapiji: &lsquo;Mama, upao sam u nevolju, gurnuo nos gde ne treba. Moram hitno da se sakrijem.&rsquo;&ldquo;Foto: ProfimediaPo rukopisu &ndash; to je bio njen sin. A bile su to lude devedesete. LJudi su nestajali bez traga. Bolje da se sakrio nego da završi zakopan negde u okolini. I Antonina je potvrdila tu priču.&bdquo;Rekla je da je Arkadij video ubistvo dvojice kriminalaca i da je zato pobegao. Shvatila sam da je u velikoj opasnosti&ldquo;, pričala je majka.Zatim je stigla nova poruka:&bdquo;Mama, treba mi milion rubalja. Za put na Daleki istok.&ldquo;Vera Ivanovna je bez oklevanja pozajmila pare od prijatelja i poslala ih preko Antonine.Kratke poruke kao jedini dokaz životaA poruke su nastavile da stižu:&bdquo;Mama, izdržaću, ne brini! Nemoj nikome ništa govoriti.&ldquo;&bdquo;Policija će me strpati u zatvor, a tamo će me kriminalci ubiti. Sakriven sam, tako mora biti.&ldquo;Majka, u strahu za sina, nije išla u policiju. To je bila njihova jedina veza.To nisu ni bila prava pisma &ndash; već mali papirići iscepkani iz sveske. Antonina ih je donosila svakog petog u mesecu.Vera mu je slala pakete: kobasice, meso, kondenzovano mleko. Od njene penzije uvek je dobijao bar 2.000 rubalja. Nekad i više. Jednom je tražio 5.000 jer je &bdquo;slupao kola&ldquo;. Od 2012. &bdquo;žalio se&ldquo; na zdravlje &ndash; pa mu je slala i lekove.Sve je išlo preko Antonine, pa preko izvesnog Alekse, zajedničkog prijatelja, koji navodno sve predaje Arkadiju.Foto: Shutterstock&bdquo;Kad dobijem poruku, srce mi se smiri&ldquo;, govorila je Vera.Međutim, došle su mobilni telefoni, došao je internet&hellip; ali:&bdquo;Mama, ne mogu da te zovem. Zar ti naša prepiska nije dovoljna?&ldquo;Po njegovoj molbi, sva pisma je morala da spali.Onda je odjednom &ndash; sve stalo: Šta se zapravo desilo Arkadiju?Novembar 2015. &mdash; više nije bilo poruka.Srce joj je &bdquo;predosetilo najgore&ldquo;.A onda &mdash; januar 2016. Telefonski poziv.&bdquo;Da li ste Vi tetka Vera? Nemojte više čekati sina. On se nikada neće vratiti. Tonja ga je ubila. Zakopala ga je kod stare kuće.&ldquo;To je rekla Antoninina drugarica Jelena. I kasnije ponovila sve isto na saslušanju.&bdquo;Za 20 godina me lagala u oči&ldquo;&bdquo;Dolazila je kod mene, pila čaj, jela za mojim stolom&hellip; a sve vreme lagala!&ldquo; pričala je Vera, zgrožena. &bdquo;Na njegov rođendan bi mi čestitala: &lsquo;Čestitam rođendan!&rsquo; Sada kad se setim &ndash; jeza me hvata!&ldquo;Ipak &mdash; nema istrage za ubistvoPolicija nije pokrenula postupak protiv Antonine. Razlog: zastarelost krivičnog dela.Iako je Antonina priznala ubistvo.Foto: Shutterstock&bdquo;On je monstrum!&ldquo;Antonina je ispričala svoju verziju:&bdquo;Prve dve godine živeli smo normalno. Ali onda je počeo da pije. Postao je agresivan.&ldquo;Zatim je izrekla tešku optužbu &mdash; da je Arkadij silovao njenu ćerku kad je napunila 13. Devojčica se navodno plašila očuha, spavala obučena, spremna da beži ako se vrati pijan.I te noći, oktobra 1996 &mdash; poslednja svađa.&bdquo;Došao je pijan, počeo da razvaljuje vrata. Bojala sam se. Uletao je unutra, počeo da me guši. Pala sam na njegove alatke i zgrabila prvo što sam dotakla &mdash; čekić. Udri, udri&hellip; Bilo je to ili on ili ja! Kasnije su rekli da sam ga udarila 15 puta po glavi.&ldquo;Zatim je telo uvila u ćebe, odvukla u podrum i tu zakopala.Kuća je godinama kasnije srušena &mdash; ali posmrtni ostaci su pronađeni.&bdquo;Najvažnije je da sam odgojila svoju decu. Danas su odrasli, rade, imaju svoje porodice. A Arkadijeva majka &ndash; ona nije bila dobra majka&ldquo;, rekla je Antonina, bez trunke griže savesti.Kako je sve završeno?Jedina kazna &mdash; zbog prevare&bdquo;Sumnjali smo da Arkadija više nema, ali nismo smeli da povredimo Veru Ivanovnu&ldquo;, kaže jedna rođaka.Vera se, uprkos svemu, borila za njegovo ime. Tražila ponovnu istragu navodnog silovanja &mdash; ali slučaj je odbačen zbog nedostatka dokaza.Na kraju je Antonina osuđena zbog prevare &mdash; godinama je uzimala novac i pakete koji nisu bili namenjeni njoj.Dobila je oko 4 godine zatvora. Kaznu je odslužila i preselila se, zajedno sa ćerkom.Vera Ivanovna &mdash; umrla je prošle godine. Čekajući sina do samog kraja.Ekspert objašnjava: Zašto ubistvo nije kažnjeno?&bdquo;Zločin je počinjen 1996. godine, po starom Krivičnom zakoniku RSFSR,&ldquo; objašnjava pravnik i bivši tužilac Jevgenij Zobov.&bdquo;Zastarelost za ubistvo bez otežavajućih okolnosti bila je 10 godina, a sa otežavajućim 15 godina. Kako se Antonina nije krila i identitet ubice je utvrđen tek nakon isteka roka &mdash; krivično gonjenje više nije bilo moguće.&ldquo;BONUS VIDEO:

Dvadeset godina primala pisma od MRTVOG sina

Vaš komentar

Nema komentara