"OSRAMOTILA SAM IH": Glumica nameravala sebi da oduzme život

Glumica Aleksandra Janković bila je gošća emisije &quot;Balkanskom ulicom&quot;, u kojoj se prvi put &quot;ogolila&quot; pred kamerama.Foto: ATA imagesAleksandra, rođena u Splitu, isti je napustila kao tinejdžerka. Taj period, kao i svi koji su bili prinuđeni da odu, pamti kao grozan.- Nije mi bilo jasno šta se dogodilo. Za mene sa tih 19 godina je to bilo preko noći da se desilo. Posle saznaš da ništa nije preko noći. Preko noći pukne stvar, ali se puni... Apropo škole i što sam rekla da sam pala razred, jedino istoriju nisam volela, i to mi je baš teško bilo da učim, sem antike i toga, što je opet bila kao neka bajka. I onda su mi davali te ukor pred isključenje, sve sam to imala, morali su kada me nije bilo, ja to potpuno razumem i onda sam razumela, nije tu bilo nikakve drame, mi smo se sve užasno lepo i lako dogovorili. I onda sam rekla, kao desi se to, i sad tebi kao neko 19 godina da izbriše gumicom. Kao to sve više ne postoji. Sad si ti ili jedno ili drugo, ili si ovde ili onde. Kako misliš ne postoji, gde su moje suze što sam pala godinu, gde je moja želja da skratim sebi život, da okajem svoje grehe i skinem ljagu sa roditeljskog imena. Gde su one jedinice, one petice, oni ukori pred isključenje. Kako mislite to ne postoji? To postoji pod mojom kožom i dalje jako je živo, ne može da ne postoji.FOTO: Printskrin Jutjub Blic tv- Sad je neko odlučio i puj pike ne važi se, e ma važi se. I onda sam ja odlučila da, vratila sam se iz Zagreba u Split. Bila sam tog leta dva, tri meseca. To je sve bilo drugačije. Mi smo se ponašali kao da je sve u redu, tu više ništa nije bilo u redu. U atmosferi, krenuli su policijski sati, međutim, to je to moje biće, ja sam se opirala uvek nekom pritisku, tako da sam ja svako veče izlazila napolje. Mi smo imali svoje prohibicije. Drugari su dolazili po mene, tu smo bile nas tri prijateljice i dva frenda. U svakom slučaju ja ni jedno veče nisam propustila, izlazila sam oko sedam, osam, tako čim je mrak padao, onda bi se ujutru vraćala. Mama je imala puno poverenja u mene, nisam ja ništa radila ja samo nisam mogla ostati, morao si i roletne spustiti, ja neću u tome da živim. To nije moj život. To je možda nečiji, moj nije. I izdržala sam, kada je to krenulo 5-6 dana, i ja sam samo majci rekla da ujutru idem, kaže: &bdquo;&quot;Gde češ?&quot;, kažem: &quot;Nemam pojma čoveče, ali ja ovde neću biti&quot; - ispričala je Aleksandra.- Krenula sam za LJubljanu, tamo imam familiju i neki su me ljudi zvali da u Beč dođem. Prijatelj moj od rođenja mi se pridružio. Nije hteo da ide u vojsku bilo čiju, bilo kakvu, dokopali smo se nakon nekoliko dana te LJubljane, a to su poslednji dani, kao da sam osetila, posle toga niko nije prošao unutra, niti izašao iz Dalmacije. Ona je geografski zeznuta. S jedne strane je bio JNA s mora, s druge strane je bila hrvatska vojska, ti ne možeš nikud. Pogotovo mladi momci nisu mogli nikud. U Šibeniku smo se zaustavili jednu noć, jer su pale bombe, autobus nije hteo da vozi. Sutradan je krenuo za Zadar, tamo smo dve noći ostali, rekli su da nigde ne možemo jer pogođen je paški most nemaš kako preći. Do Paga možeš, sve ostalo je zabarakadirano. Jedino se onda do Paga, paškim mostom, pa trajektom, brodom, brodicom nekom do kopna, pa gore prema Rijeci. Ja sam samo rekla, da čekam da mi padnu bombe, neću. To je 1991. To je 20 godina. Ja čoveče idem na taj most, stvarno mi se ovaj život ne živi. Baš me briga - prisetila se Aleksandra teškog perioda.Iz LJubljane je otišla u Beč, a nakon toga za Beograd.- U Beču sam prvo čistila stanove, u stvari te kancelarije. Jedno mesec i po dana, jedino što me morilo je gde su mi roditelji i sestra, zašto je ta država propala... To je jedino što me morilo. Ostalo mi ništa nije bio problem ni da radim, ni da dođem. Onda me je ta prijateljica upoznala sa Zoranom Karićem, sa porodicom Karić. Zoran i Marijana su me primili i onda sam čuvala njihovu decu, radila sam kod njih u kancelariji. U tom našem malom selcu gde sam bila smeštena sam radila u šanku, izdavala pića, pekla neke pljeskavice. To mi je bilo jako zabavno. Drago mi je, nije mene srmota ništa da radim. I tako sam i odgojena i tako mi je osećaj bio, ništa nije sramota raditi - istakla je Aleksandra.O sebi: &quot;Kad izađe beštija, onda je naopako&quot;- Ja sam prilično trpna osoba, do nekog trenutka. Taj trenutak, kada se samo rajsferšlus otvori i izađe beštija, što bi kod mene dole rekli, onda je naopako. Taj duh kad izađe iz boce, njega vratiti&hellip; Trpiš kao sve, računaš, jasno je, razumeće, razgovaraš, ovo, ono i onda samo u jednom trenutku pregore žice. Ja ne volim takvu sebe, jer to zapravo te isprovocira, to je odraz onoga što trpiš, tako da i ti ostavljaš taj trag nasilnika. I sigurna sam, ja sam se million puta zapitala, koliko sam ja puta u životu bila nasilnik prema nekome, nekad ciljano, nekad svesno, najčešće nesvesno, ali u suštini sam mirna i blaga osoba i pustim dosta. Međutim, kad se pređe milimetar granica, ona poslednja, e, onda više nisam baš nimalo simpatična - rekla je Aleksandra.- Moja želja je bila, sećam se, kad sam bila prvi srednje, došla sam u tu školu, koja je na božastvenom mestu, šuma, more, milina, put do nje je pun izazova, da nikad u nju ne uđeš, ali je ona na takvom mestu, da te ti prizori uguraju unutra. I samo sam rekla, ja sam ovde, prvi dan srednje je bio, ja sam ovde četiri godine i onda idem iz Splita, idem za Beograd, idem da studiram glumu. To nije trajalo četiri godine, nego je trajalo pet godina jer sam ja pala jednu godinu - istakla je glumica.FOTO: Printskrin Jutjub Blic tvVesna ju je upitala zašto se to dogodilo.- Sve sam znala, nego upravo uvod sam napravila malo pre, to je pre svega, prelep grad, drugo, klima je genijalna i ujutro, kad taj autobus moj prođe pored rive u 7.30, kad je ona okupana najlepše na svetu, ja samo ovako, kao da me neko izvuče iz autobusa, i na rivu, izvuče me na to more i ja, nema veze propustiću samo prvi čas, evo, taman, dok se prošetam prođe ceo dan, ne možeš doći peti i šesti čas, a onda sam posle ako prvi i drugi ne budem pa budem treći i četvri... Pa, poludela, pubertet, ali, ja sam kvlitetno provodila vreme. Uglavnom sam samovala, sedela po tim predivnim mestima. Kada su bili popodnevni časovi ja sam išla na razne tribine, izložbe, ujutro bi, ako je jugo, pa je neveme, pa je kiša, to je bio kafić, sedim, satima čitam, pijem kafu. Tako da ja nisam ne znala, mene samo nije bilo u školi. Dobila sam na kraju dve neocenjene i to nema šta, nema ni popravnog, ničega. To me je spasilo, zapravo. To me je otreznilo - priznala je.- Predhodno su se digli važni profesori i rekli: &quot;Ona ne može da padne godinu&quot;, voleli su me jako, bila sam nekako simpa i dobar drug. Ono što sam učila, to sam znala perfektno. Volela sam fiziku, geografiju, matematiku nije baš da sam volela, ali sam je kontala, tako da je sve to bilo kako treba. I onda su me tada, veće se dogovorilo, kao, ne može, neocenjena i ja sam fino to. Međutim, sledeću godinu, opet su krenuli i kao, ne ljudi, ovome neće biti kraj ko zna kuda klizim, tako da sam očajna bila i još oca kad sam videla, ja nikad... Oni su ćutali u kući, šokirani su bili, to je bila velika sramota u to vreme...- A ja sam planirala da sebi skratim život, mislim, znaš, te gluposti i tako dalje, međutim, sa tatom i mamom je bio jedan predivan razgovor, i onda sam uključila motore - priznala je.Aleksandrina mama je kao Dalmatinka bila tepemramentna žena, a otac Zlatiborac, &quot;nekako uzemljen&quot;.- To je dobra kombinacija za mene bila. Jedan drugog su umirivali, svako na svoj način, kad neko iskoči malo iz šina. I ona je burno reagovala, jer, mislim, ne iz bića njenog, što je to, nego tato što je to tako trebalo. Pa da malo i komšiluk čuje, da to ne prođe tek tako lišo, bez punta. Da se zna da ipak mi imamo stav prema tome, što si pala godinu. Ali, onda sam ja davala neke znakove da bi to moglo da ode u pogrešnom pravcu, vrlo javno. Moja komšinica i njen brat, koji su mojih godina, su to videli, rekli svojoj mami, njihova mama mojim roditeljima, da ja možda pogođena tom situacijom i njihovim stavom prema tome bi mogla otići malo van puta, je l&#39;, i onda je tata kucnuo na vrata sobe i rekao: &ldquo;Aj, idemo da prošetamo&rdquo;, kaže: &ldquo;Što, normalno je da sam pogođen i da je to, ali, mislim, nije to razlog da se završava sa životom&rdquo;, jer to se sve tragično, shvata u 16 godina, osramotio si roditelje, kako će oni, pa šta su ti oni napravili, pa nisu zaslužili, pa... I, onda sam mu ja sve ispričala, zašto se to desilo, i kako sam ja koristila to vreme. I, moje ocene nisu bile loše, one su bile tako vrlo dobar, onaj, prema trojki, ne prema petici, je l&#39;, ali tu je bilo i petica, i jedinica, mislim, sve je tako, jedna kupus salata - otvoreno priča Aleksandra koja se ponovo prisetila lepote mesta u kom je živela i zašto je sve vuklo dalje od škole, a kada je ipak bila na časovima onda je bila u stanju da se nalakti i gleda kroz prozor dok sedi &ldquo;u predposlednjoj klupi do prozora, i ovako, kroz ono, maštajući, šta sve tom šumom sada hoda. I tako sam, na neki način ostala i do dana današnjeg&quot; - ispričala je Aleksandra.BlicBONSU VIDEO:

"OSRAMOTILA SAM IH": Glumica nameravala sebi da oduzme život

Vaš komentar

Top komentari

Nenad