"ОСРАМОТИЛА САМ ИХ": Глумица намеравала себи да одузме живот

Глумица Александра Јанковић била је гошћа емисије &quot;Балканском улицом&quot;, у којој се први пут &quot;оголила&quot; пред камерама.Фото: АТА имагесАлександра, рођена у Сплиту, исти је напустила као тинејџерка. Тај период, као и сви који су били принуђени да оду, памти као грозан.- Није ми било јасно шта се догодило. За мене са тих 19 година је то било преко ноћи да се десило. После сазнаш да ништа није преко ноћи. Преко ноћи пукне ствар, али се пуни... Апропо школе и што сам рекла да сам пала разред, једино историју нисам волела, и то ми је баш тешко било да учим, сем антике и тога, што је опет била као нека бајка. И онда су ми давали те укор пред искључење, све сам то имала, морали су када ме није било, ја то потпуно разумем и онда сам разумела, није ту било никакве драме, ми смо се све ужасно лепо и лако договорили. И онда сам рекла, као деси се то, и сад теби као неко 19 година да избрише гумицом. Као то све више не постоји. Сад си ти или једно или друго, или си овде или онде. Како мислиш не постоји, где су моје сузе што сам пала годину, где је моја жеља да скратим себи живот, да окајем своје грехе и скинем љагу са родитељског имена. Где су оне јединице, оне петице, они укори пред искључење. Како мислите то не постоји? То постоји под мојом кожом и даље јако је живо, не може да не постоји.ФОТО: Принтскрин Јутјуб Блиц тв- Сад је неко одлучио и пуј пике не важи се, е ма важи се. И онда сам ја одлучила да, вратила сам се из Загреба у Сплит. Била сам тог лета два, три месеца. То је све било другачије. Ми смо се понашали као да је све у реду, ту више ништа није било у реду. У атмосфери, кренули су полицијски сати, међутим, то је то моје биће, ја сам се опирала увек неком притиску, тако да сам ја свако вече излазила напоље. Ми смо имали своје прохибиције. Другари су долазили по мене, ту смо биле нас три пријатељице и два френда. У сваком случају ја ни једно вече нисам пропустила, излазила сам око седам, осам, тако чим је мрак падао, онда би се ујутру враћала. Мама је имала пуно поверења у мене, нисам ја ништа радила ја само нисам могла остати, морао си и ролетне спустити, ја нећу у томе да живим. То није мој живот. То је можда нечији, мој није. И издржала сам, када је то кренуло 5-6 дана, и ја сам само мајци рекла да ујутру идем, каже: &bdquo;&quot;Где чеш?&quot;, кажем: &quot;Немам појма човече, али ја овде нећу бити&quot; - испричала је Александра.- Кренула сам за Љубљану, тамо имам фамилију и неки су ме људи звали да у Беч дођем. Пријатељ мој од рођења ми се придружио. Није хтео да иде у војску било чију, било какву, докопали смо се након неколико дана те Љубљане, а то су последњи дани, као да сам осетила, после тога нико није прошао унутра, нити изашао из Далмације. Она је географски зезнута. С једне стране је био ЈНА с мора, с друге стране је била хрватска војска, ти не можеш никуд. Поготово млади момци нису могли никуд. У Шибенику смо се зауставили једну ноћ, јер су пале бомбе, аутобус није хтео да вози. Сутрадан је кренуо за Задар, тамо смо две ноћи остали, рекли су да нигде не можемо јер погођен је пашки мост немаш како прећи. До Пага можеш, све остало је забаракадирано. Једино се онда до Пага, пашким мостом, па трајектом, бродом, бродицом неком до копна, па горе према Ријеци. Ја сам само рекла, да чекам да ми падну бомбе, нећу. То је 1991. То је 20 година. Ја човече идем на тај мост, стварно ми се овај живот не живи. Баш ме брига - присетила се Александра тешког периода.Из Љубљане је отишла у Беч, а након тога за Београд.- У Бечу сам прво чистила станове, у ствари те канцеларије. Једно месец и по дана, једино што ме морило је где су ми родитељи и сестра, зашто је та држава пропала... То је једино што ме морило. Остало ми ништа није био проблем ни да радим, ни да дођем. Онда ме је та пријатељица упознала са Зораном Карићем, са породицом Карић. Зоран и Маријана су ме примили и онда сам чувала њихову децу, радила сам код њих у канцеларији. У том нашем малом селцу где сам била смештена сам радила у шанку, издавала пића, пекла неке пљескавице. То ми је било јако забавно. Драго ми је, није мене срмота ништа да радим. И тако сам и одгојена и тако ми је осећај био, ништа није срамота радити - истакла је Александра.О себи: &quot;Кад изађе бештија, онда је наопако&quot;- Ја сам прилично трпна особа, до неког тренутка. Тај тренутак, када се само рајсфершлус отвори и изађе бештија, што би код мене доле рекли, онда је наопако. Тај дух кад изађе из боце, њега вратити&hellip; Трпиш као све, рачунаш, јасно је, разумеће, разговараш, ово, оно и онда само у једном тренутку прегоре жице. Ја не волим такву себе, јер то заправо те испровоцира, то је одраз онога што трпиш, тако да и ти остављаш тај траг насилника. И сигурна сам, ја сам се миллион пута запитала, колико сам ја пута у животу била насилник према некоме, некад циљано, некад свесно, најчешће несвесно, али у суштини сам мирна и блага особа и пустим доста. Међутим, кад се пређе милиметар граница, она последња, е, онда више нисам баш нимало симпатична - рекла је Александра.- Моја жеља је била, сећам се, кад сам била први средње, дошла сам у ту школу, која је на божаственом месту, шума, море, милина, пут до ње је пун изазова, да никад у њу не уђеш, али је она на таквом месту, да те ти призори угурају унутра. И само сам рекла, ја сам овде, први дан средње је био, ја сам овде четири године и онда идем из Сплита, идем за Београд, идем да студирам глуму. То није трајало четири године, него је трајало пет година јер сам ја пала једну годину - истакла је глумица.ФОТО: Принтскрин Јутјуб Блиц твВесна ју је упитала зашто се то догодило.- Све сам знала, него управо увод сам направила мало пре, то је пре свега, прелеп град, друго, клима је генијална и ујутро, кад тај аутобус мој прође поред риве у 7.30, кад је она окупана најлепше на свету, ја само овако, као да ме неко извуче из аутобуса, и на риву, извуче ме на то море и ја, нема везе пропустићу само први час, ево, таман, док се прошетам прође цео дан, не можеш доћи пети и шести час, а онда сам после ако први и други не будем па будем трећи и четври... Па, полудела, пубертет, али, ја сам квлитетно проводила време. Углавном сам самовала, седела по тим предивним местима. Када су били поподневни часови ја сам ишла на разне трибине, изложбе, ујутро би, ако је југо, па је невеме, па је киша, то је био кафић, седим, сатима читам, пијем кафу. Тако да ја нисам не знала, мене само није било у школи. Добила сам на крају две неоцењене и то нема шта, нема ни поправног, ничега. То ме је спасило, заправо. То ме је отрезнило - признала је.- Предходно су се дигли важни професори и рекли: &quot;Она не може да падне годину&quot;, волели су ме јако, била сам некако симпа и добар друг. Оно што сам учила, то сам знала перфектно. Волела сам физику, географију, математику није баш да сам волела, али сам је контала, тако да је све то било како треба. И онда су ме тада, веће се договорило, као, не може, неоцењена и ја сам фино то. Међутим, следећу годину, опет су кренули и као, не људи, овоме неће бити крај ко зна куда клизим, тако да сам очајна била и још оца кад сам видела, ја никад... Они су ћутали у кући, шокирани су били, то је била велика срамота у то време...- А ја сам планирала да себи скратим живот, мислим, знаш, те глупости и тако даље, међутим, са татом и мамом је био један предиван разговор, и онда сам укључила моторе - признала је.Александрина мама је као Далматинка била тепемраментна жена, а отац Златиборац, &quot;некако уземљен&quot;.- То је добра комбинација за мене била. Један другог су умиривали, свако на свој начин, кад неко искочи мало из шина. И она је бурно реаговала, јер, мислим, не из бића њеног, што је то, него тато што је то тако требало. Па да мало и комшилук чује, да то не прође тек тако лишо, без пунта. Да се зна да ипак ми имамо став према томе, што си пала годину. Али, онда сам ја давала неке знакове да би то могло да оде у погрешном правцу, врло јавно. Моја комшиница и њен брат, који су мојих година, су то видели, рекли својој мами, њихова мама мојим родитељима, да ја можда погођена том ситуацијом и њиховим ставом према томе би могла отићи мало ван пута, је л&#39;, и онда је тата куцнуо на врата собе и рекао: &ldquo;Ај, идемо да прошетамо&rdquo;, каже: &ldquo;Што, нормално је да сам погођен и да је то, али, мислим, није то разлог да се завршава са животом&rdquo;, јер то се све трагично, схвата у 16 година, осрамотио си родитеље, како ће они, па шта су ти они направили, па нису заслужили, па... И, онда сам му ја све испричала, зашто се то десило, и како сам ја користила то време. И, моје оцене нису биле лоше, оне су биле тако врло добар, онај, према тројки, не према петици, је л&#39;, али ту је било и петица, и јединица, мислим, све је тако, једна купус салата - отворено прича Александра која се поново присетила лепоте места у ком је живела и зашто је све вукло даље од школе, а када је ипак била на часовима онда је била у стању да се налакти и гледа кроз прозор док седи &ldquo;у предпоследњој клупи до прозора, и овако, кроз оно, маштајући, шта све том шумом сада хода. И тако сам, на неки начин остала и до дана данашњег&quot; - испричала је Александра.БлицБОНСУ ВИДЕО:

"ОСРАМОТИЛА САМ ИХ": Глумица намеравала себи да одузме живот

Ваш коментар

Топ коментари

Nenad