"NI IBICA, NI MALDIVI..." Evo gde Radoš Bajić provodi odmor

Radoš Bajić, glumac, reditelj i scenarista, godišnji odmor provodi u Srbiji, tačnije u svom zavičaju, selu Medveđa kraj Trstenika.Tvorac kultne serije &quot;Selo gori, a baba se češlja&quot; se na Instagramu oglasio iz rodnog mesta, i to fotografijama na kojima se vide njive i zalazak sunca na reci Moravi, a opisom je poslao poruku pratiocima.View this post on InstagramA post shared by Rado&scaron; Bajić - Zvanična strana (@rados.bajic.officialpage)- I tako... Ni Ibica, ni Tasos, ni Maldivi - već zavičaj... Prelepa Srbija i večna Morava. Što dalje od gradske vreve gde niko nikome ne puca u leđa, daleko od TV ekrana koje kad gledamo strepimo za budućnost naše dece - provodim godišnji odmor u trajanju od jednog dana... -napisao je glumac, te dodao:- I to mi je dovoljno da se obnovljen i zaceljen uverim da je normalnost i lepota tu pored nas... Samo je potrebno da je prepoznamo... Ako mi zavidite - sledite moj primer. Vaš Radoš Bajić- zaključio je.Foto: Antonio Ahel/ATAImagesRadoš Bajić o rodnoj MedveđiU velikoj ispovesti za &quot;Kurir&quot;, Radoš Bajić je pre nekoliko godina između ostalog govorio o svom rodnom kraju.- Rođen sam 24. septembra sušne 1953. godine u selu Medveđi kod Trstenika, kao drugo i jedino muško dete u seljačkoj porodici oca Miloša Bajića, majke Vere, deda Mirka i baba Savete. Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka...Pamtim, lica, suze, naricanje moje majke, vapaj oca... Sa sestrom Radmilom prvi put u svom veku stao sam pred magično oko foto-objektiva koji će me pratiti ceo život. Ni tada, a ni sada, nisam sasvim bio siguran koja je slika prava, &quot;s ove&quot; ili &quot;s one strane&quot;, taj put od zaustavljenog trenutka do večne slike odredio je moj život. Tog dana, kad je čikica s francuskom kapom i &quot;poaro&quot; brkovima u našoj kući dočekan i poslužen kao najdraži gost, to nisam mogao znati, ali sam detinjom imaginacijom slutio da se u mraku foto-aparata dešava neka magičnost, da iz tame izlazi slika, kao što je život dolazio iz tame i tamo se na svom uviru vraćao.Foto: ATA images/A. AhelUzalud su me svi ubeđivali da se nasmejem. Majka za potrebe moje prve fotografije od nekog iz sela pozajmila dva broja veće cipele - jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao nigde daleko da idem. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman.Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još oporavljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu. Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo.Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život - moju Moravu. Ali pre i nakon svega - da čuvam i negujem porodicu. Kako tada, tako i sada, i zauvek.Moja osnovna škola u Medveđi, kao i stotine drugih u Srbiji i tadašnjoj Jugoslaviji, nosila je ime &quot;Maršal Tito&quot;. Tih šezdesetih godina prošlog veka imala je preko sedam stotina đaka. Danas, u žalnim vremenima propasti i rastakanja srpskog sela, jedva da ima dve stotine. Bio sam dobar đak, koji je svako polugodište i svaki razred završavao sa odličnim uspehom. Još uvek dobro pamtim učiteljicu Milanku Čurlić, njenu veliku ljubav i pažnju. U višim razredima, pored muzičkog, kao voda su mi išli oni predmeti u kojima je bila najvažnija reč. Tamo gde su bile brojke išlo je teže. Do četvorke i petice iz matematike i geometrije, uz nešto teško osvojenog znanja, doguravao sam tako što sam postao navijač Partizana. Nastavnik Trole, koji je držao te predmete, bio je vatreni i zagriženi partizanovac. Jednog dana je s trouglovima i lenjirima ušao na čas i rekao: &quot;Ko se učlani u klub navijača Partizana, imaće trojku iz matematike!&quot; - rekao je Radoš Bajić u ispovesti za &quot;Kurir&quot;.BONUS VIDEO:

"NI IBICA, NI MALDIVI..." Evo gde Radoš Bajić provodi odmor

Vaš komentar

Top komentari

"Королева"