"НИ ИБИЦА, НИ МАЛДИВИ..." Ево где Радош Бајић проводи одмор

Радош Бајић, глумац, редитељ и сценариста, годишњи одмор проводи у Србији, тачније у свом завичају, селу Медвеђа крај Трстеника.Творац култне серије &quot;Село гори, а баба се чешља&quot; се на Инстаграму огласио из родног места, и то фотографијама на којима се виде њиве и залазак сунца на реци Морави, а описом је послао поруку пратиоцима.View this post on InstagramA post shared by Rado&scaron; Bajić - Zvanična strana (@rados.bajic.officialpage)- И тако... Ни Ибица, ни Тасос, ни Малдиви - већ завичај... Прелепа Србија и вечна Морава. Што даље од градске вреве где нико никоме не пуца у леђа, далеко од ТВ екрана које кад гледамо стрепимо за будућност наше деце - проводим годишњи одмор у трајању од једног дана... -написао је глумац, те додао:- И то ми је довољно да се обновљен и зацељен уверим да је нормалност и лепота ту поред нас... Само је потребно да је препознамо... Ако ми завидите - следите мој пример. Ваш Радош Бајић- закључио је.Фото: Antonio Ahel/ATAImagesРадош Бајић о родној МедвеђиУ великој исповести за &quot;Курир&quot;, Радош Бајић је пре неколико година између осталог говорио о свом родном крају.- Рођен сам 24. септембра сушне 1953. године у селу Медвеђи код Трстеника, као друго и једино мушко дете у сељачкој породици оца Милоша Бајића, мајке Вере, деда Мирка и баба Савете. Памћење сеже далеко, титра изнад сеоских забрана и ливада, али увек застане у дану кад је моја сестрица Радмила, која је имала само 13 година, напустила овај свет, без греха и кривице. Однела ју је, као анђела светлог лица и очију, подмукла болест којој тада није било, а ни данас нема лека...Памтим, лица, сузе, нарицање моје мајке, вапај оца... Са сестром Радмилом први пут у свом веку стао сам пред магично око фото-објектива који ће ме пратити цео живот. Ни тада, а ни сада, нисам сасвим био сигуран која је слика права, &quot;с ове&quot; или &quot;с оне стране&quot;, тај пут од заустављеног тренутка до вечне слике одредио је мој живот. Тог дана, кад је чикица с француском капом и &quot;поаро&quot; брковима у нашој кући дочекан и послужен као најдражи гост, то нисам могао знати, али сам детињом имагинацијом слутио да се у мраку фото-апарата дешава нека магичност, да из таме излази слика, као што је живот долазио из таме и тамо се на свом увиру враћао.Фото: АТА имагес/А. АхелУзалуд су ме сви убеђивали да се насмејем. Мајка за потребе моје прве фотографије од неког из села позајмила два броја веће ципеле - јер своје нисам имао. Једва сам ходао у њима, сва срећа што нисам морао нигде далеко да идем. Можда су те туђе ципеле биле прва улога коју сам морао да одиграм, сугестивно и самоуверено, као да су моје и као да су ми таман.Моје детињство било је испуњено складом, редом и топлином, није се разликовало од детињства сеоске деце у селу које се још опорављало од недавно завршеног рата. Наспрам немаштине, оскудице и сиромаштва, била је љубав и брижност мојих родитеља, који су после губитка ћерке Радмиле пиљили у мене и гледали ме као мало воде на длану. Васпитаван сам као сви српски сељаци деценијама и вековима пре мене, у духу скромности и истинских хришћанских вредности, да никога не мрзим и никоме не чиним зло.Да помогнем свакоме ако могу, да поштујем крсну славу и свеца заштитника Светог Мрату, да волим земљу која ме храни и воду која нам даје живот - моју Мораву. Али пре и након свега - да чувам и негујем породицу. Како тада, тако и сада, и заувек.Моја основна школа у Медвеђи, као и стотине других у Србији и тадашњој Југославији, носила је име &quot;Маршал Тито&quot;. Тих шездесетих година прошлог века имала је преко седам стотина ђака. Данас, у жалним временима пропасти и растакања српског села, једва да има две стотине. Био сам добар ђак, који је свако полугодиште и сваки разред завршавао са одличним успехом. Још увек добро памтим учитељицу Миланку Чурлић, њену велику љубав и пажњу. У вишим разредима, поред музичког, као вода су ми ишли они предмети у којима је била најважнија реч. Тамо где су биле бројке ишло је теже. До четворке и петице из математике и геометрије, уз нешто тешко освојеног знања, догуравао сам тако што сам постао навијач Партизана. Наставник Троле, који је држао те предмете, био је ватрени и загрижени партизановац. Једног дана је с троугловима и лењирима ушао на час и рекао: &quot;Ко се учлани у клуб навијача Партизана, имаће тројку из математике!&quot; - рекао је Радош Бајић у исповести за &quot;Курир&quot;.БОНУС ВИДЕО:

"НИ ИБИЦА, НИ МАЛДИВИ..." Ево где Радош Бајић проводи одмор

Ваш коментар

Топ коментари

"Королева"