POSLEDNJI ŽIVI SOLUNAC: Aleksa je primer kako se voli zemlja

Aleksaje rođen1900. godine uMedveđi. Imao je svega 15 godina kada je pridružioJadarskom četničkom odredupod komandomvojvode Koste Vojinovića Kosovca, potonjeg vođeTopličkog ustanka. Ranjen je u jednoj borbi saBugarima, a potom je učestvovao upovlačenju preko Albanije. U ratu su učestvovala i njegova dva rođena brata Radivoje i Radovan.Posleproboja Solunskog fronta 1918.godine, prošao je putoslobođenja Srbijei novih krajeva bivšeAustrougarske, a zatim ostaje na odsluženju vojnog roka uKraljevoj gardi. Kao ratnik je odkralja Aleksandra I Karađorđevićadobio zemlju kodUroševca, kao i posao užandarmeriji, te je službovao uPrištini, Splitu, Mostaru, Peći i Prizrenu.Drugi svetski ratje proveo upartizanskimredovima i iz njega izašao sa činom partizanskogmajora. I tada je ranjen u borbi saBugarima.- Tri sam rata prošao, ali mi je ovaj poslednji sa bombama iz neba najteže pao. Bio sam kod kuće i slušao avione, ali nisam znao gde će bomba da padne. Sa njima se nije moglo ratovati. Ranije je bilo mnogo lakše. Trebalo je imati hrabrosti, čvrstu ruku i oštro oko - pričaoje prilikom jednog vidovdanskog susreta u kladovskom kraju. Tom prilikomprisustvovao je poslednji putotkrivanjuspomenika svojim davno palim drugovima i živo se sećao teških sudbina.- Ovo mi je &quot;sefte&quot;. Moj odlazak na Đerdap i novi spomenik. Sve su to moja braća, ratnici. I ja sam oficir sa bojišta. U rat sam krenuo sa 15 godina. Bio sam odmah ranjen, pa su me drugovi godinu dana nosili svugde gde je išao odred, na nosilima i konju. Prošao sam i celo ratište, od Crne Trave do Skoplja i Kumanova, i u Drugom, velikom svetskom ratu. Sa Švabama sam ratovao, a kasnije sam iz znatiželje prošao celu Nemačku. Želeo sam da vidim kako žive i gde su naši ljudi koji tamo rade - prisećao se tada deda Aleksa urazgovoru sa novinarima.Aleksa Radovanović, poslednji solunski ratnik bio je jedno vremepredsednik Udruženja ratnika od 1912. do 1918. godine, umro je 2004. godineu Medveđi u 105. godini zbog zakrčenja krvnih sudova. NJegova ćerka Stana Pavlović isticala jeda se njen otac tada prvi put i ozbiljno razboleo.Deda Aleksa Radovanović je nakon hospitalizacije u leskovačkoj bolnici prebačen kući u rodnu Medveđu. Otežano je govorio i žalio se na bolove u stomaku i grudima, ali nije hteo u bolnicu. Želeo je da umre u svojoj kući.Poslednjiživi Solunac među Srbima Aleksa Radovanović, o svojim sunarodnicima govorio jeda su najjači čuvari otadžbine.- Ne bih želeo da Srbi ikada ponovo ratuju. Miris baruta je težak i dosta krvi je za ovo što danas imamo proliveno. Nemojte se grabiti za stolicom, nego na nju sedite po pola, kao braća - bila je jedna od njegovih poslednjih beseda za medije.Deda Aleksu su tokom poslednjih ecenija životačestoposećivale raznedelegacije i novinarske ekipe, koje je on sve rado primao i prepričavao im događaje. Obično je sedeo u dvorištu i čekao goste. Jednom prilikom je, govoreći o politici i ukupnim društvenim prilikama, zatražio od novinara posebno prenesu njegov apel i amanet u kojem &quot;moli Srbe da budu složni, a ne ljubomorni jedni na druge&quot;. Aleksa Radovanović danas počivasahranjen naporodičnom groblju u zaseoku Marići kod Medveđe.Radovanović je počasni predsednik Saveza udruženja ratnika oslobodilačkih ratova Srbije od 1912. do 1920. godine i potomaka. Pošto nije imao sinove, kako je svojevremeno i sam govorio, loza će mu se nastaviti preko ćerki.U trenutku smrti ostavio je iza šest kćeri, 12 unučadi, 24 praunučadi i četvoro čukununučadi.BONUS: NAJAKTUELNIJI VIDEO SNIMCIZa još vesti zapratite nas na našoj zvaničnoj Fejsbuk stranici - budimo &quot;na ti&quot;.Nova dimenzija novosti, vaš &quot;Nportal.rs&quot;.

POSLEDNJI ŽIVI SOLUNAC: Aleksa je primer kako se voli zemlja

Vaš komentar

Nema komentara