ПРВИ МОРАВСКИ НУДИСТА: Како је надрљао голи Миле Игњатовић

Почетком далеке 1997. године, Игњатовић је проговорио за рубрику &quot;Баксуз страна&quot; часописа &quot;Сабор&quot; и изнео упечатљиве догодовштине из своје младости. Како се провео као фронтмен &quot;оркестра за избегавање&quot;, како је крао ауто од оца, и завршио са девојком потпуно наг крај реке - прочитајте у тексту који преносимо у целости:&quot;Замало да надрљам на самом почеткуестрадне каријере. Одувек сам имао луду и јаку жељу да певам. Био сам врло млад када сам са друговима направио оркестар. Били смо жељни музике, доброг провода и успеха. Данима смо вежбали и после извесног времена закључисмо да смо зрели за тезгу. Били смо убеђени да нам се смеши фантастична будућност и да цео свет чека само на нас. Мислили смо, када нас чују, сви ће морати да попадају у несвест!Да нам је неко рекао да смо лош оркестар, мислили бисмо да је луд! Самоуверени и храбри, убедисмо власника једног кафанчета у околини Краљева да му само ми фалимо и да ће му се, уз нашу свирку, промет бар удесетостручити! Човек поверава, вероватно замисли пред собом силне паре, и пристаде да забављамо његове госте. Сећам се, цео дан пред наступ смо се лицкали, дотеривали и бескрајно дивили сами себи. А кад паде вече, носевима парајући небо, кренусмо на посао. Човек нас је на сва звона најављивао, па се сјатила гомила света да види то чудо од невиђено добрих музичара. Некако почесмо да свирамо... У ствари, звуци које смо производили нису много личили на музику, а о складу и увежбаности ту није могло бити ни речи. Гости су нас заинтересовано слушали, ваљда смо им били занимљиви. Почеше да наручују песму по песму, а ми ниједну не знамо! Углавном, то прво вече се заврши катастрофално, иако ми ти одмах нисмо схватили. Мислили смо, гостима се свиђамо јер се нису разбежали чим смо засвирали...Фото: Архив ТВ НовостиНи друго вече не поче ништа боље. Опет они навалише да наручују песме, а ми их опет не знамо! У ствари, сад кад се сетим како смо звучали, дође ми да пукнем од смеха! Све у свему, газда нам већ после две вечери - даде отказ! На срећу, човек је био фин, па нам дипломатски објасни да треба да потражимо неке друге послове. Ипак, чинило нам се да је крај света и да је наша музичка каријера завршена за сва времена.Даса на позајмљеном моторуКао и сви клинци, увек сам желео да у крају будем главни даса. Негде пред крај основне школе, закључих да нисам неки фрајер кад немам ни ауто, ни мотор, ни бицикл. Свуда сам морао да идем пешака. У то време, мој брат од стрица је био у војсци. Пре него што је постао војник, понекад ми је давао своје моторче, да се провозам и да ошацујем клинке у крају. Кад бих сео на то његово моторче, осећао бих се као цар. Али откад он оде у војску, ја заборавих шта је вожња. Док је он војевао, моторче је дремало у стричевој шупи, под катанцем.Једног дана, реших да га позајмим. Мислио сам, сви су на послу, и у мојој и у стичевој кући и нико неће приметити да га нема. Одвалих катљанац и извезох лепотана напоље. На срећу, био је у возном стању. Седох на њега, па право пред кућу моје тадашње симпатије. Кад ме виде &quot;на коњчету&quot;, она се одушеви. Их, како ме је само погледала! Мој углед у њеним очима је нагло скочио. Ко да мисли на то шта ће бити кад фамилија види да нема мотора!Фото: Јутјуб принтскринБогме, лепо смо се возили. Обиђосмо целу околину, ја приказах све своје возачке способности, а онда девојчицу вратих кући. Био сам одушевљен због оних њених задивљених погледа. Кад, из даљине видех оца и стрица. Спопаде ме страх. Било је довољно да отац озбиљно погледа, па да премре од муке. Ошацовах добро да ли су моји наоружани моткама или сличним реквизитима којима би ме призвали памети. За сваки случај, оставих мотор у грмљу, а ја збрисах у оближњи шумарак. Чекао сам да сви полегају, па да се тек онда ушуњам у кућу. Мало је фалило да чекајући заспим у сред пољане. Али, мислио сам, и то је боље од грдње. Девојчици се вожња допала па ме је после често запиткивала где ми је возило. Измишљао сам да сам га неком позајмио, да се покварило и свашта још... Касније сам почео од оца да мажњавам ауто. Имао је лепог, плавог &quot;фићка&quot;. Отац дуго није могао да ме ухвати у недозвољеним радњама. А знао је за њих јер је примећивао да му из аута бензин мистериозно нестаје. Имао сам резервни кључ од улазних врата, а палио сам га уз помоћ жица. Возио сам комшинице, другарице, стоперке. Све је лепо функционисало док ме једног дана није зауставила милиција. На срећу, био сам сам у ауту. Затражише ми документа, а ја их нисам имао. Убеђивао сам их да су ми остала код куће, али ми нису веровали. Припретише ми да ће ме одвести у станицу милиције. На срећу, наиђе мој тата, па ме извуче... Јој, који сам грдњу зарадио. Било би ми лакше да сам добио батине, али више нисам био клинац кога је отац могао да туче. Авантуре око &quot;позајмљивања&quot; су се завршиле када сам одслужио војску и коначно купио свој ауто.Сами и голиЧесто сам са друштвом ишао на купање. Морава је свега три-четири километра удаљена од моје куће и није могао да прође летњи дан, а да се у њу не умочимо. Али, једно купање никада нећу заборавити. Тек сам био изашао из војске и више него икада, био сам жељан лудих провода. Сећам се, окупило се одабрано друштво. У друштву и моја тадашња девојка. Дођосмо на плажу која поче да се тресе од нашег смеха, од наших досетики. Једни су се купали, други сунчали, трећи покушавали да пецају, четврти да се возе чамцем.После сат-два, моја девојка и ја решисмо да се искрадемо и да недалеко одатле, оформимо сопствену нудистичку плажу. Извукосмо се неприметно и нико у том тренутку не виде где смо отишли. Нађосмо прикладно, усамљено место и почесмо да се голи башкаримо на сунцу. Ем је здраво, ем... И тако, док смо се ми забављали, друштво се прикрало и покупило нашу гардеробу. То приметисмо тек када је почео да пада мрак. Почесмо да јуримо по плажи, не би ли нашли своје крпце. Од њих, ни трага! Ни наших другара није био нигде на видику. Шта жемо и где ћемо онако голи?Морали смо да чекамо да падне мркли мрак! А онда се прикрадосмо кући једног мог другара, која је била усамљена и мрачна. Требало га је дозвати, а да нас нико од његових укућана не примети. Шта ћемо ако је негде отишао? На срећу, после неких пола сата скривања по околном шибљу и жбуњу, он се појавио пред вратима. Истрчах брзо пред њега, онако го и у пар речи му објасних целу ситуацију. Смејао се као луд. А онда је ушао у кућу и изнео гомилу крпица. У рекордном року се обукосмо и одахнусмо.Уместо кући, одјурисмо у кафић у коме смо се сваке вечери окупљали. Крадљивци наше одеће безбрижно су седели и пијуцкали. Придружисмо им се, као да се ништа није десило. Нисмо спомињали њихову враголију. Одједном, један од другара извади купаћи костим из два дела и баци га на сто. Наста неописив смех. Нисам се наљутио на другаре, а ни мојој девојци није било криво што смо цео дан били сами и голи. Уместо да надрљамо, сјајно смо се провели!&quot;* Nportal.rs zbog vas daje novi život tekstovima iz bogate novinske arhive &quot;Novosti&quot;, a ovaj članak je iza&scaron;ao u &quot;Saboru&quot;, 6. januara 1997. *За још вести запратите нас на нашој званичној Фејсбук страници - будимо &quot;на ти&quot;.Нова димензија новости, ваш &quot;Nportal.rs&quot;.

ПРВИ МОРАВСКИ НУДИСТА: Како је надрљао голи Миле Игњатовић

Vaš komentar

Top komentari

Mikser