"Волим те ко Бога,кад се сетим да си Српкиња-задавио бих те"

Године 1986. све очи биле су упрте у Југославију. Светске новинске агенције пратиле су суђење усташком злочинцу Андрији Артуковићу, министру полиције у Независној Држави Хрватској, чије је окрутно министровање било доба најцрњег терора над Србима током постојања НДХ.

Преко 40 година живео је мирно у Сједињеним Државама и избегавао правду, али му је на крају ипак суђено у истој згради где је некада потписивао наредбе и законе против Срба, Јевреја и Рома.

Како је ухваћен овај човек, који је добио надимак Балкански касапин?

Дружио се са Србима које је мрзео

Андрија Артуковић рођен је 29. новембра 1899. године у Аустроугарској монархији у месту Клобук код Љубушког у данашњој Босни и Херцеговини, од оца Маријана и мајке Ружић, девојачко Рашић. Био је једно од четрнаесторо деце одгајаних на фарми. Занимљиво је то да је Вјекослав Макс Лубурић, усташки злочинац који је осмислио систем концентрационих логора Јасеновац, из места Хамац, које такође припада општини Љубушки.

Фамилија Артуковић је некада била православна и носила је презиме Чуљак. Родоначелник породице, Филип Чуљак, је имао надимак Артук. Године 1870. његови потомци одбацују презиме Чуљак и дотадашњи надимак претварају у презиме, па постају Артуковићи и прелазе у католичанство. Све ово се дешава у време када католички емисари граде нову цркву на том подручју и шире католичанство.

Андрија је у Широком Бријегу завршио Фрањевачку класичну гимназију. У гимназији је узео име фра Домагој, а о њему је записано: „Дана 5. 4. 1920. отпуштен је из Реда и завода клерик фра Домагој Артуковић јер се показало да нема звања за свештенички сталеж". Матурирао је у мостарској Великој гимназији, а студије права завршио је у Загребу. Тамо се спријатељио са Јозом Думанџићем, који је такође био из Клобука код Љубушког, а који ће касније као и Андрија бити један од усташких министара у НДХ.

BloombergAdria.com

За време студија Артуковић се дружио са Србима. Причало се да се заљубио у једну Српкињу, Мару, и да је једном приликом када је био у добром расположењу, загрлио Мару и рекао јој: „Маро волим те као Бога, али кад се сетим да си Српкиња задавио бих те“.

Упознавање са Павелићем и приступање усташком покрету

У Загребу је од 1924. године радио као судски приправник и те године упознаје Анту Павелића. Постаје члан Павелићеве Хрватске странке права и његова особа од поверења. Године 1926. одлази у Лику у Госпић, где је Никола Тесла живео једно време, и отвара са Јозом Думанџићем адвокатску канцеларију где је радио до 1932. године.

Артуковић је био изузетно грамзив и грабио је ка успеху, док је Јозо Думанџић био супротност: повучен и увек у сенци Андрије, који је тада, као и многи Хрвати из западне Херцеговине, одмах успео да се избори за добре позиције у новој средини. У кратком периоду њихова адвокатска канцеларија је постала најјача у Госпићу и стичу многобројну клијентелу у Лици.

Андрија Артуковић био је један од оних који нису бирали средства да дођу до циља. Постао је човек од утицаја и сви су се утркивали да буду у његовом окружењу. Бавио се подмићивањем и често у своје друштво звао студенте, које је опчинио својом моћи и утицајем. Међутим, циљ његовог деловања био је подмукао и прикривен.

Године 1929. постао је члан ултранационалистичке и терористичке организације „Усташа – Хрватска револуционарна организација”, коју је исте године основао и водио Анте Павелић. Артуковић је био прилично активан у покрету, па је у Госпићу радио на регрутовању младих усташа. У тако малом граду нашло се много окорелих усташа: Артуковић, Думанџић, Марко Дошен, Јурај Рукавина, браћа Фрковић…

BloombergAdria.com

У том периоду је међу Хрватима јачао усташки покрет, али осим неких ситнијих диверзија ништа више није учињено. У ноћи између 6. и 7. септембра 1932. са још 10 усташа Артуковић је напао полицијску станицу у селу Брушане близу Госпића коју су назвали „Велебитски устанак”. Акција је изведена траљаво, али је постигнут главни ефекат: показати да су усташе толико ојачале да смеју да ударе и полицију, како би подстакли остале на сличне акције.

Бег из Југославије

После напада Артуковић је побегао из земље и Павелић га шаље у Италију, где се налазило доста усташа на обуци у кампу код Парме. После извесног времена напустио је Италију и кренуо за Енглеску, али му је атентат на краља Александра 9. октобра 1934. пореметио планове.

Хитлерова Немачка, која се трудила да са Југославијом одржава добре односе, је као знак сарадње одмах похапсила усташе на територији Немачке и изразила спремност да сарађује са Југославијом како би се доказало да Немачка не стоји иза тог чина. Хитлер је одмах након атентата упутио телеграм саучешћа југословенској краљици Марији поводом смрти краља Александра. Телеграм краљици Марији је гласио: “Дубоко потресен вешћу о гнусном атентату чија је жртва Његово Величанство Краљ, молим Ваше Величанство да прими израз мога најискренијег саучешћа као и саучешће целог немачког народа.”

BloombergAdria.com

Једино је Италија одбила да испоручи усташе Југославији. Енглеска, у којој се тада налазио Артуковић, такође хапси усташе на својој територији, а међу њима и Артуковића и шаље га у Француску где је дошао српски обавештајац и политичар Владета Милићевић који је водио истрагу око атентата. Милићевић је у Француској разговарао са Артуковићем и у извештају закључио да он нема везе са атентатом јер није било доказа, већ да је то дело усташа Анте Павелића и ЕугенаДида Кватерника као и Бугарина Ванча Михајлова.

Међутим, Артуковић је 1935. године испоручен Краљевини Југославији због напада на полицијску станицу у селу Брушане и одробијао је 18 месеци у затвору. После робије се враћа у Госпић на кратко и одатле опет одлази у емиграцију.

После пуча изведеног 27. марта 1941. у Београду када је одбачен споразум између Краљевине Југославије и Немачке, Хитлер је из освете одлучио да нападне Југославију. Београд је бомбардован 6. априла, а већ 10. немачке трупе ушле су у Загреб и дочекане су са одушевљењем док су их грађани засипали цвећем. Истог дана је усташа Славко Кватерник, један од најближих сарадника Анте Павелића и отац Еугена Дида Кватерника, једног од организатора убиства краља Александра Карађорђевића, прогласио оснивање Независне Државе Хрватске.

Спроводи геноцид над Србима као министар полиције

Одмах после успостављања НДХ, Андрија Артуковић се заједно са Јозом Думанџићем враћа у некадашњу Југославију априла 1941. и 12. у месецу постављен је за члана привремене хрватске владе, а Думанџић за градоначелника Загреба. Павелић је стигао у Загреб 15. априла, а већ наредног дана, Артуковић добија место министра унутрашњих послова у првој хрватској влади и све време је био у Павелићевом кругу најближих људи од поверења.

Одмах по оснивању државе започето је спровођење геноцида над Србима и остваривање плана усташа који је изрекао јавно министар у НДХ и један од главних усташких идеолога Миле Будак: „Један део Срба побићемо, други део ћемо протерати, а остале ћемо превести у католичку веру и тако претворити у Хрвате”. Проглашавани су расни закони, забрањена је ћирилица, а Срби су потпуно дехуманизовани.

На простору НДХ основано је преко 40 концентрационих логора у којима је живот изгубило више стотина хиљада људи. Андрија Артуковић је као министар унутрашњих послова био директно умешан у спровођење геноцида, и учествовао је у отварању концентрационих логора. Оружане снаге НДХ којима је он био надлежан су често улазиле у српска насеља и вршиле масовне покоље становништва. Ни деца нису била поштеђена. Независна Држава Хрватска била је „једини сателит сила осовине у којима је убијено више нејеврејских него јеврејских цивила" - Срба, а усташки терор представљао је појаву без преседана у југоисточној Европи.

BloombergAdria.com

Дана 17. априла 1941, како би обезбедио основу за усташку политику усмерену против Срба, Јевреја и Рома, Павелић је прогласио Законску одредбу о одбрани народа и државе у којој пише да свако да свако „ко на било који начин повриједи или је повриједио част и животне интересе хрватског народа или на било који начин угрози опстанак НДХ или државне власти, па макар ђело и остало само у покушају, чини се кривцем злочинства велеиздаје” и „тко се учини кривцем злочина у точки 1. има га стићи казна смрти”.

Наводни преступи су се решавали по хитном поступку пред телима сличним војним судовима. 22. априла 1941. године Андрија Артуковић је као министар унутрашњих послова дао изјаву у којој је навео да ће влада Независне Државе Хрватске „ускоро ријешити жидовско питање на исти начин као што га је ријешила њемачка влада“, и „да ће се свом строгошћу надзирати, да се расни закон у најскорије вријеме стриктно примијени.”

Расни закони у чијем доношењу је Артуковић учествовао и потписивао их били су нејасно формулисани, што је омогућило њихову широку и произвољну интерпретацију. Организација задужена за спровођење ових закона била је Управа за јавни ред и сигурност, која је била подређена Министарству унутрашњих послова на чијем је челу био Артуковић. Управа је основана у мају, а на њеном челу се налазио Еуген Дидо Кватерник. Било је забрањено склапање бракова између „аријеваца и неаријеваца”, забрањен је ванбрачни сношај са особама које нису „аријевске крви”, а „неаријевци” се избацују из свих друштвених, културних, спортских организација у држави.

Артуковић је 13. маја 1941. потписао „Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред", којом је ван закона стављено два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома и отворен пут за геноцид над њима. То равнатељство је, као одељење Министарства унутрашњих послова, представљало ударну песницу Артуковића и усташке власти у злочиначкој политици истребљивања Срба, Јевреја, Рома.

Уследиле су „Законска одредба о прелазу са једне вјере на другу", што је био пут ка покрштавању православног српског становништва, и одредба о укидању свих „српско-конфесионалних народних школа и забавишта". Забрањена је српска православна вера јер „није у складу с новим државним уређењем". Кретања Срба била су ограничена и на рукаву су морали да носе плаву тракуса словом П.

Тешки злочини "Министра смрти"

Име Андрије Артуковића веже се за неке од најгорих злочина у НДХ, укључујући масакре у Глини, Бјеловару и бројне депортације у логоре смрти попут Јасеновца и Старе Градишке. Наредбе које је потписивао резултирале су смрћу стотина хиљада људи. Његови савременици сведочили су о хладнокрвности с којом је доносио одлуке, због чега је међу преживелима добио надимак „министар смрти".

Од априла 1941. године када је постао министар унутрашњих послова до почетка октобра 1942. када са тог места прелази на чело министарства правде и вере, Артуковић је давао наредбе да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге присилно одводе и убију Срби, Јевреји и Роми.

На такав начин убијено је стотине хиљада људи. Међу овим жртвама је и 2.000 деце убијене отровним гасом у концентрационом логору у Старој Градишци, док је на десетине хиљада малишана усмрћено у логорима изгладњивањем, стављањем у храну каустичне соде (натријум-хидроксид) и на друге окрутне начине.

BloombergAdria.com

Артуковић је као усташки министар полиције наредио да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, и то читава насеља, а његова „специјалност“ у затирању Срба била је гажење људи тенковима. По његовој наредби у августу 1941. усташе су убиле 1.564 Срба из Вргинмоста и околине у покољу у Глинској цркви. Убијено је и најмање 116 деце. Тада су и спаљена српска села у околини, као и храм Светог пророка Илије, подигнут 1773. године.

Дана 14. новембра 1941. године оженио се Аном Маријом Хајдлер из Инсбрука, с којом је имао петоро деце.

Објавио стварање Хрватске православне цркве

Током посете Павелића Адолфу Хитлеру 6. јуна, Артуковић га је пратио, а 24. фебруара 1942. године, на отварању Хрватског сабора, објавио је стварање Хрватске православне цркве, која је требало да замени Српску православну цркву за Србе који живе у НДХ. Током истог говора, обећао је да ће НДХ предузети радикалније мере против Јевреја него нацистичка Немачка, називајући Јевреје у НДХ „незаситим и отровним паразитима” који ће бити уништени, и тврдећи да су Хрвати били присиљени да служе Јеврејима у остваривању њихових „прљавих” профита и „материјалистичких и похлепних” амбиција. 25. фебруара 1942. године изјавио је да је „Независна Држава Хрватска ријешила јеврејско питање".

Хрватска православна црква (ХПЦ) била је део плана Милета Будака о решењу „српског питања” у НДХ. Главни циљ стварања ХПЦ био је елиминисање једине српске институције на простору НДХ која је још увек окупљала Србе - Српске православне цркве. Црква је званично основана 3. априла 1942. указом поглавника Анте Павелића. Усташе за поглавара нове цркве нису успеле да нађу ниједног српског православног свештеника који би пристао на тако велику издају свог народа и вере, па су одабрали руског одбеглог калуђера Гермогена Максимовича. Руска црква га је због прихватања ове функције осудила и забранила му вршење свештеничких радњи. Гермоген је наредбе примао директно од Павелића и Артуковића.

Након реконструкције владе 10. октобра 1942, Артуковић је постао министар правде и вере, а од 29. априла 1943. до 1. октобра 1943. поново је био министар унутрашњих послова. Од 11. октобра 1943. па све до слома Независне Државе Хрватске 8. маја 1945. године, био је државни секретар.

Бекство и живот у Сједињеним Америчким Државама

На самом крају Другог светског рата, док се противничка страна приближавала Загребу, Артуковић 6. маја 1945. године успева да са Павелићем и другим усташким злочинцима побегне преко Блајбурга пацовским каналима у Аустрију. Два човека су најзаслужнија за њихово бекство: римокатолички свештеници Крунослав Драгановић и фра Доминик Мандић. Они су били кључни људи Ватикана током операције „Пацовски канали" којој је циљ био илеглано пребацивање усташа у емиграцију. На челу Ватикана тада је био папа Пије XИИ.

У Аустрији је задржан у савезничком логору у Спитал, који је припадао британској окупационој зони. Дана 18. маја 1945, Британци су изручили неке хрватске министре и премијера НДХ Николу Мандића југословенским властима, али Артуковића нису изручили, већ је убрзо пуштен заједно са преосталим министрима. Напустио је британску окупациону зону и прешао преко америчке у француску окупациону зону, где му се налазила породица.

У јулу 1945. године, Државна комисија Федеративне Народне Републике Југославије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача прогласила је Артуковића ратним злочинцем. Међутим, Самостан Светог Јеронима у Риму на челу са Крунославом Драгановићем и Домиником Мандићем се опет побринуо да смести усташког злочинца на сигурно. Упућују га на фра Берта Драгићевића (команданта усташке полиције у Херцеговини) који му налази смештај у једном самостану у Женеви у Швајцарској.

У новембру 1946. прешао је са женом и троје деце у Швајцарску где је добио нове папире на лажно име Алојзије Анић. Швајцарске власти су после неког времена сазнале да се иза лажног идентитета крије усташки зликовац Андрија Артуковић, међутим нису га изручиле Југославији. Договорили су се са Артуковићем да напусти земљу, а он је пристао да то учини најкасније до 15. јула 1947. Омогућено му је да задржи лажна документа и добије их и за жену и децу. Уз подршку пријатеља и фрањевачког реда, породица је под презименом Анић добила визу за Ирску, па су уз контролу полиције напустили земљу.

Артуковић је с породицом годину дана провео у Даблину пре него што су 1948. отпутовали у Калифорнију код Андријиног брата Ивана Артуковића, веома богатог човека. Брат му купује кућу у Калифорнији где са женом и децом почиње нови живот. Године 1949. добили су дозволу трајног боравка у САД, па су у Калифорнији живели до 14. новембра 1984.

Артуковић је 1950. у САД затражио нова документа и тада долази до компликација. Како је у Калифорнији било доста Срба брзо је откривено право порекло Алојза Анића. Постао је познат као „Химлер Балкана” и Југославија је 29. августа 1951. тражила његово изручење. Тај захтев наишао је на седмогодишње бирократско одлагање због утицаја хрватске емигрантске заједнице и Римокатоличке надбискупије Лос Анђелеса, којима су се Артуковић и његова породица обратили.

Он је са својим адвокатима припремио одбрану која се заснива на томе да је био министар у НДХ, али да није имао никаква стварна овлашћења и да није доносио одлуке. Дана 15. јануара 1959. амерички комесар Теодор Хоке одбацио је захтев Југославије за изручење; разлог који је навела Служба за имиграцију и натурализацију био је да су злочини за које је изручење тражено окарактерисани као „политички“, те би Артуковић, ако би био изручен Југославији, био „изложен физичком прогону“.

Интересантан податак је да су три адвоката која су бранила Артуковића касније постала судије највишег суда у Лос Анђелосу. Они су у старту одбацили оптужбе Југославије као неосноване, тврдећи да је Артуковић један миран и скроман човек чији је једини грех то што је антикомуниста.

У Артуковићеву корист сведочили сукатолички свештеници. Први од њих био је Стјепан Лацковић, некадашњи секретар надбискупа Алојзија Степинца. Други свештеник, Артуковићев сведок, био је Драгутин Камбер, који је, као и многи римокатолички свештеници, учествовао у масакрима Срба у НДХ. Трећи сведок био је Рене Херман, службеник и крсташ, осуђен на осамнаестомесечни затвор у Југославији, емигрант од 1949. Они су се пред америчким властима заклели да је Артуковић невин.

Током наредних деценија, Артуковић ужива релативно спокојан живот, избегавајући пажњу јавности.

Хапшење и суђење Андрији Артуковићу

Судски процес је обновљен 1984. и Артуковић је ухапшен 14. новембра исте године. Усташу је гонила Канцеларија за специјалне истраге Министарства правде Сједињених Америчких Држава, називајући га „Балканским касапином“. Полицијски тим упао је у кућу и пронашао Артуковића како спава. Упркос његовом лошем здравственом стању, акција је успешно окончана, а ратни злочинац је убрзо одведен у притвор.

Процес је поново покренут због притиска јеврејског лобија. Другим речима, да је Артуковић убијао само Србе, вероватно никада не би одговарао за своје злочине. Међутим, захваљујући јеврејским жртвама завршио је на оптуженичкој клупи у СФРЈ.

Властима СФРЈ изручен је 12. фебруара 1986, у 87. години живота. Процес изручења био је дуготрајан и сложен. Специјални истражни суд Министарства правосуђа Сједињених Држава више од 14 месеци разматрао је југословенски захтев. Артуковићева породица, укључујући сина Радослава, тврдила је да његов отац пати од узнапредовале Алцхајмерове и Паркинсонове болести, што је додатно компликовало процес.

Артуковић је у Југославију депортован авионом ЈАТ-а и изнесен на носилима. У том тренутку је био највише рангирани нацистички сарадник икада пронађен у Сједињеним Државама. Два месеца након што је изручен, отпочело је суђење у Загребу 14. априла 1986. у згради Окружног суда. Злочинац се вратио на место злочина, јер је 12. априла 1941. године, 45 година раније, у исту ту зграду ступио након што је специјалним немачким авионом слетео у Загреб, да би ушао у државно вођство НДХ, и баш у тој згради потписивао наредбе и законе против Срба, Јевреја и Рома.

Судски процес пратило је 150 домаћих новинара из 53 редакције и 77 страних из 14 земаља. Из Сједињених Америчких Држава пристигли су представници седам редакција и агенција, као и репортери из СССР-а, СР Немачке, Шведске, Велике Британије, Италије, Шпаније, Аустралије, Норвешке, Пољске, Чехословачке, Турске и Чилеа.

Оптужница и пресуда

Оптужница против Артуковића исписана је на 33 странице. Оптужен је за учешће у организацији масовних убистава, депортација, мучења и других злочина против човечности. Међу најужаснијим злочинима наведеним у оптужници била су масовна убиства српских цивила, уништавање села, депортације Рома у концентрационе логоре те организација система концентрационих логора попут Јасеновца, Старе Градишке и Лобора. Приложен је и списак од више хиљада жртава, које су биле убијене по наређењу Андрије Артуковића.

Артуковић није могао да буде оптужен за геноцид, јер је Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида донета 1948. године и ступила на снагу 1951, те се није могла ретроактивно применити. На почетку суђења, деловао је крхко и збуњено, али је током процеса показао неочекивану прибраност. Судницу су обезбеђивале јаке полицијске снаге, а оптужени је седео у кабини од непробојног стакла.

Тужитељка Иванка Пинтар-Гајер, заједно са замеником Антом Нобилом, представила је доказе који су повезивали Артуковића с низом злочина. Међу њима су била наређења за убиства хиљада цивила, укључујући жене и децу, као и докази о систематском уништавању читавих заједница. Тужилаштво је такође представило сведочања преживелих из концентрационих логора, што је додатно оснажило оптужницу. Између осталог, у оптужници је писало: 

„Окривљени Артуковић, према чињеницама утврђеним оптужницом, је већ у мају 1941. године наредио својим подчињенима да лише слободе и побију хиљаде и хиљаде грађана српске националности, од свештеника православне вероисповести па до деце, жена и стараца, те да пале и руше читава насеља, затим у мају месецу 1942. године пришао систематском упућивању у концентрационе логоре грађана ромског порекла и то са територија Хрватске, Босне и Херцеговине, па је тако у логор Јасеновац упутио преко 30.000 особа с подручја Осијека, Даља, Жупање и других места. Од априла 1941. године до почетка октобра 1942. године наредио је и узроковао да се у концентрационе логоре Јасеновац, Стара Градишка, Ђаково, Лобор, Јастребарско, Уштици и друге, присилно одведу и убију антифашисти Хрвати, Срби и Жидови, међу њима старци, деца и жене, па је на такав начин убијено преко 200.000 људи. Од тога је убијено 2.000 деце отровним плином циклоном у концентрационом логору у Старој Градишци, а 15.600 деце убијено је у логорима изгладњивањем, давањем у храни каустичне соде (натријум хидроксид) и на друге окрутне начине. Осим тога је наредио, да се ради одмазде убија цивилно становништво, посебно српске националности, читавих насеља, а његова 'специјалност' у уништењу људских живота било је гажење људи тенковима..."

Артуковић је на суђењу у Загребу признао да је као министар полиције НДХ са надбискупом Алојзијем Степинцем имао „врло добар однос - као са рођеним братом", те да му је Степинац говорио оно што би затим било преношено Павелићу.

Такође, признао је да је, усвојивши усташку идеологију и начела усташког поретка, усвојио и доктрину „на љуту рану - љута трава". Признао је и да су му били познати случајеви покрштавања Срба, али да је то радио католички клер, као и да су расни закони „делимично постојали". Потврдио је да су Срби протеривани користећи израз „исељавање“, а то је правдао потребом да се „очисти територија НДХ“.

Након месец дана суђења, 14. маја 1986. године, Андрија Артуковић проглашен је кривим за ратне злочине и злочине против човечанства и осуђен на смртну казну. Проглашен је кривим за:

1. наређивање убиства адвоката и бившег посланика Југословенске народне скупштине, др Јеше Видића, почетком 1941. године;

2. стрељање 450 људи крајем 1941. године у Загребу на Крешимировом тргу, где је доведено око 700 људи, међу којима је било и жена и деца. Наредио је да се пребаце у сабирни логор у Керестинцу, а затим издао наредбу да се особе у последњем делу колоне убију, након чега је 450 људи на ливади стрељано, јер за њих није било места у концентрационом логору;

3. наређивање убиства целокупног становништва насеља Вргинмоста и околних села 1942. године; и

4. наређивање погубљења „неколико стотина“ затвореника у замку Самобор код Загреба 1943. године, тако што су натерани на отворено поље, где су потом стрељани из митраљеза, а затим прегажени тенковима.

Суд је закључио да је Артуковићева намера потицала из „његове усташке оријентације, према којој су прогони, концентрациони логори и масовна убиства Срба, Јевреја, Рома, као и Хрвата који нису прихватили ту идеологију, били део спровођења програма стварања 'чисте' Хрватске“. Осуђујући га на смртну казну, суд га је описао као једног од „немилосрдних убица, који су под изговором 'заштите чистоће расе и вере' и са циљем остваривања своје нацистичко-фашистичке идеологије убијали, клали, мучили, сакатили, излагали великим патњама и прогонили хиљаде и хиљаде људи, међу којима је било жена и деце.“ 

Осуђен је на смрт стрељањем, што је тада била најтежа казна у Југославији. Међутим, казна никада није извршена јер су власти процениле да је био превише болестан. Умро је у затворској болници у Загребу 16. јануара 1988. у 89. години живота природном смрћу.

Шта се десило са остацима усташког злочинца?

Током трајања процеса донесен је закон према ком и онога који умре у тамници чекајући извршење смртне казне треба покопати као да је осуда над њиме извршена, а место покопа остаје у тајности и за родбину. Због тог прописа породица Артуковић никада није сазнала где им је отац покопан. 

Постоје приче које говоре да је Артуковићев леш кремиран на загребачком крематоријуму на Мирогоју и да су му пепео просули или бацили у поток. Сведок те приче говори да је у то време радио на крематоријуму и да је имао задатак да кремира Артуковићев леш. Након што је то урадио, дошао је црни мерцедес владиних регистарских ознака и покупио пепео. С друге стране се прича да се посмртни остаци нису кремирали, него већ је тело покопано на затворском гробљу у Лепоглави.

Приликом посете Блајбургу Иво Јосиповић, бивши председник Хрватске, изјавио је како „свако има право на свој гроб“. Андријин син Радослав Артуковић тражио је откривање остатака његовог оца да би га сахранио у родном Клобуку.

- Постоје индиције да је кремиран јер су ми у Загребу неки потенцијални сведоци говорили да је УДБА у пластичној кесици однела остатке кремираног човека чији се идентитет није смео открити - рекао је Артуковићев син.

Америчко министарство правде израдило је 2006. године обимну студију на 617 страница под насловом „Трагање за одговорношћу у последицама Холокауста". Артуковић се налази у поглављу „Виши функционери", а његов случај је назван „Бесконачно одлаган закон". Он се нашао у друштву високорангираног нацисте Ота фон Болшвинга, који је своју слободу у САД платио сарадњом са ЦИА.

Аутори студије прогласили су Артуковића „највише рангираним сарадником нациста који се нашао у САД", али и особом чије је изручење најдуже трајало.

Артуковић желео да очисти НДХ од Срба, Јевреја и Рома

Оснивање концентрационог логора Јасеновац била је идеја Андрије Артуковића. Био је особа од највећег поверења Анте Павелића, а Вјекослав Макс Лубурић био му је пријатељ. Павелић се о свим важним државним потезима консултовао са Артуковићем, а онда доносио одлуке. Иако је био други најмоћнији човек Независне Државе Хрватске, Артуковић је током процеса за изручење Југославији тврдио да је био трећеразредна личност у НДХ и да није доносио никакве одлуке и наредбе, као и да није потписивао никакве законе. Међутим, службени документи су га демантовали.

Године 1942, на конференцији полицијских функционера, Артуковић је у свом говору, између осталог, рекао: „Ваша је дужност да бдијете над аријевском чистоћом хрватског народа. За то вам стоје на располагању сва средства и ни једна мјера није претјерана да се у народу очува и учврсти аријевски дух. С онима који би хтјели пореметити расну чистоћу народа мора се поступати строго и без милости. Свако оклијевање или благост према противницима усташког покрета сматрат ће се издајом, а ви знате што то за собом повлачи..."

У истражном поступку у случају Андрије Артуковића, између осталих сведочио је и усташки секретар Златко Месић који је рекао да су „усташки злочинци из Херцеговине убијали под директним руководством и упутствима министра Артуковића. Иван Тољ, шеф полиције у Сарајеву, рекао је да ће према добијеним директивама од Артуковића очистити Сарајево од Јевреја и Срба као и свих оних који су противусташки расположени и да за то има најшире пуномоћи и да се у свом раду неће руководити никаквим обзирима..."

Према речима Месића, усташки командант Јуре Францетић је од Артуковића добио задатак да уништи српско становништво у источној Босни исто онако како је то морао да уради Мијо Бабић са осталим усташама у источној Херцеговини 1941. године.

О систему Артуковићеве страховладе говорио је и усташа Виктор Гутић: „Артуковић ми је казао да се одмах морамо здушно борити за ликвидацију свег Србља, те Жидова и Цигана и да нашу лијепу домовину морамо очистити од свег нехрватског. Додао ми је да је учињен план како све то спровести... Ја се сјећам када сам дошао на службену рефераду министру Артуковићу, поткрај листопада 1941, он је био веома незадовољан бројем ликвидираних, те је почео викати ‘Желим да истребим тај народ и комунисте. И гробља им преорите, да нема никаквог трага да су икада ту живјели‘".

Филм

Југословенски и хрватски режисер Лордан Зафрановић снимио је 1994. године документарни филм „Залазак стољећа" (Тестамент Л. З.) који је изграђен од архивских снимака које редитељ комбинује са снимцима са суђења Андрији Артуковићу. Филм представља ауторов тестамент за тада умирућ, крвави 20. век, а фокусиран је на најконтроверзнији период у хрватском друштву, време Независне Државе Хрватске.

Стваралаштво Лордана Зафрановића прожето је снажном осудом ратних злочина и геноцидау НДХ у Другом светском рату, а у овом тренутку ради на филму „Златни рез 42: Ђеца Козаре" о злочинима у НДХ и усташком логору Јасеновац, чија се премијера очекује током 2025. године. 

Курир