Виктор је једини становник у селу, једино друштво "рено 4"

- Ту је мир. У селу је било људи до 1954., кад полако почиње расељавање. Некад је ту било пуно живота. Плесало се на оближњим организираним забавама, уживало у причама и певало из петних жила. А данас сам ту само ја. И одувек живим у селу. Ту, у мојем дворишту, где стојимо, била је Италија, па Југославија и сад наша Хрватска. И могу рећи да је ипак сад најбоље јер су путеви изграђени - прича весело Виктор за 24сата.хр. Новинари су га питали да ли је усамљен, тужан или можда у нелагоди због тога што је једини у селу са свега неколико кућа.

- Ма кога да се бојим. Ако ми нешто треба, седнем у своју ‘белу ренолку’ и одем до оближњег Тињана у куповину.

- Свој ауто чувам и пазим. То треба пазити и мазити, баш као жену. А и родбина која живи у близини зна да ми донесе често шта ми је потребно. Не самујем. Па у близини је неколико села и долазе ми пријатељи. Картамо. Веселимо се јер кратак је овај живот.

- Ако нема смеха и дружења, нема ту среће. А ја сам срећан. Цео живот радио сам у пољопривреди, најпре као младић са воловима и плугом, а касније су све то заменили трактор и комбајн. Имам своје поврће, лозу, своју земљу, чисти ваздух и нико ми не смета. Па ја ни телевизора немам више од 20 година. Чини ми се да су још италијанске лире биле у оптицају кад ми је ‘цркнуо’ телевизор. И не треба ми. Имам мобилни како бих се чуо са породицом - говори Виктор.

Додаје како га здравље, слух и вид одлично служе и због тога је још активни возач. Али одмах се надовезао да кад осети да више не може, неће сести за волан.

- Мало ме колено боли и то је то. Па у животу нисам попио таблету за главобољу јер ме глава болела није. А како ће кад је ту ваздух чист к’о суза. Села Јурићи у Истри има још, а ја сам у својем откад сам се родио, давне 193... и неке (смех). У животу се никад нисам напио нити запалио цигарету. Цео живот сам радио у пољу, на њиви, у свакаквим условима. Можда је то рецепт за добро здравље и дуг живот. Цео свој живот памтим кроз рад, копање и орање земље. Ове тврде истарске земље која ми је пуно дала - рекао је Виктор.

Говори да је ранијих година било још људи у селу, и то њих 92. Али живот их је одвео на друга места. - Одселили су се углавном на Умаштину. Село је остало напуштено. Млади људи траже пуно више од од овога.Траже садржаје, а овде је мир Божји. Царује тишина, посебно ноћу и зими, кад рано падне мрак. Навикао сам се на такав живот и лепо ми је - каже.

На питање како проводи дан, каже да ради, оре земљу, цепа дрва, чисти окућницу и нада се да ће поживети још дуго јер посла увек има.

- Само да ме здравље послужи, можда будем као Манолић дуговечан... - закључио је Виктор.