"АКО МЕ МОЈИ СРБИ ЗАБОРАВЕ..." Енглескиња задужила наш народ

Лејди Луиз Лејла Паџет, хуманитарка која је толико волела Србе да је пред крај живота изјавила: "Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!“

Рођена 9. октобра 1881. године, припадала је чувеној племићкој породици чији су чланови углавном били у војној и дипломатској служби и имали блиске односе са Србима. Њен свекар, британски амбасадор у Бечу дружио са краљем Миланом Обреновићем, а отац генерал, као краљев изасланик уручио је у Нишу високо британско одликовање Војводи Радомиру Путнику.

Лејди Паџет први пут је дошла у Србију 1910. године са супругом сер Ралфом Паџетом (1864-1940) британским амбасадором, где је остала до 1913. и учествовала као добровољна болничарка у оба Балканска рата. Охрабрена активностима Мејбл Грујић, женом српског подсекретара за иностране послове, Лејди Паџет оснива војну болницу у Београду за време Првог балканског рата (1912-1913). Затим оснива болницу у Скопљу 1915.

У тешким ратним условима добро је упознала и заувек заволела српски народ.

По завршетку супругове дипломатске службе вратила се у отаџбину, али убрзо је избио Први светски рат и пожртвована Леди Паџет похитала је назад у Србију да помаже народ који јој је прирастао срцу.

Дошла је са санитетском мисијом и максимално се ангажовала у скопској војној болници.

Док је неговала рањене, посебно оболеле од тифуса - и сама се тешко разболела. Преживела је захваљујући изузетној нези и пажњи Срба, због чега им се захвалила писмом пре одласка на опоравак у Швајцарску. 

На њену дирљиву поруку која је објављена на насловној страни "Политике", 21. априла 1915. године, одговорио је регент Александар Карађорђевић захваљујући се за све што је учинила за Србију, уједно је одликујући Орденом Светог Саве.

Након опоравка убрзо се вратила у Србију да негује рањене у војној болници у Скопљу. Са њима је остала и након донете одлуке о повлачењу ка Албанији. Нико, ни њени најближи нису могли да је убеде да се евакуише. Након што су је Бугари заробили, провела је четири месеца у заточеништву.

До краја доследа, она се, тек пошто су и последњи рањеници напустили болницу у фебруару 1916. године вратила у отаџбину.

До краја рата интересовала се и бринула за Србе. Према списима чувеног дипломате Косте Ст. Павловића продала је породичну кућу-замак Варен хаус са великим парком, да би несметано помагала вољеним Србима.

Њен последњи боравак у Србији, био је поводом сахране краља Александра Карађорђевића који је убијен у Марсељу на њен 53. рођендан.

И током Другог светског рата, показала је велику бригу и љубав према српском народу, помажући политичким избеглицама, међу њима и писцу и дипломати Милошу Црњанском. Овај изузетан гест, инспирисао је нашег вансеријског уметника да кроз њену појаву оживи лик Грофице Панове у књизи "Роман о Лондону".

О њеном животу писала је и књижевница Наташа Марковић која је објавила књигу "Леди Пеџет и њени Срби", коју је заједно са изложбом и филмом представила у фебруару 2015. године, у Библиотеци Града Београда, а касније и у Енглеској. О њеном животу и хуманитарном раду, током ове године је објављена је књига "Поноћно светло - сага о Леди Пеџет, милосрђу и оданости" књижевнице Марије Микетић.

Ни њен супруг сер Ралф Пеџет није заборављен. Историчар проф. Чедомир Антић написао је књигу о његовој дипломатској служби у Србији.

Дама Луиз Паџет је први добитник Ордена части Федерације Женског клуба у Њујорку 1917. Одликована је и Дамским Великим Крстом и Орденом Британског краљевства.

Преминула је пре 66 година, 24. септембра 1958. године. У знак захвалности према њеном доброчинству једна београдска улица носи њено име.

(Она)