Централна церемонија у нашој земљи одржава се код Спомен-костурнице бранилаца Београда у Првом светском рату.
Током Првог светског рата у Србији жене су дале велики допринос и поднеле велике жртве, а многе од њих су изгубиле и животе, не само као борци на фронту или добровољне болничарке, већ и као једине које су остајале и бринуле се о домаћинству у окупираној земљи. Једна од њих је и Софија Јовановић коју су због херојства звали "српска Јованка Орлеанка".
Жене у позадини Првог светског рата преузеле су улоге карактерисане тада као "мушке". Оставши скоро у потпуности без мушке радне снаге, у време када је за рат мобилисано више од 60% радно способног мушког становништва, жене на селу су радиле највећи део тешког физичког посла и са децом и старима покушавале да одрже живот, земљу и производњу.
У складу са вредносним системом тог времена, женама нити је било дозвољено, нити друштвено прихватљиво приступање војсци, нити учешће у ратним операцијама. Али, оне су налазиле друге начине да ступају у борбене редове.
Скраћивале су косу, облачиле мушку одећу, пријављивале се под мушким именима. Остале су запамћене по томе што су се равноправно са мушкарцима бориле на фронту. Једна од тих хероина била је и Софија Јовановић.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
Била матуранткиња кад је избио рат
Софија Јовановић рођена је 1895. године у Београду, као ћерка месара Јовановића из Душанове улице. Њен отац је рано умро, оставивши супругу са ћеркама. Стално се жалио што није имао мушког наследника. Када јој је отац умро, Софија је била девојчица, а када је избио Први балкански рат 1912. године била је матуранткиња.
Тада се јавила Народној одбрани као добровољац – четник. Тамо нису хтели ни да чују да жена иде у рат. Рекли су јој, у шали, да би био највећи грех да погине тако млада и лепа, јер Србија на Турке шаље јунаке, а не матуранткиње. Сутрадан се опет вратила. Кад је угледа један мајор, рече:
- Којим добром, девојко?
- Хоћу пушку и ратни распоред! - рекла је одлучно. - Одавде нећу отићи без пушке. Ако посустанем или се уплашим задатака, убијте ме… Сви су моји у рату, нећу ни ја да седим код куће.
Добро, девојко! - рече јој мајор. - Не можеш на фронт, али те можемо узети за болничарку.
- Хоћу пушку! - повикнула је. - За болничарке узмите старије. Хоћу и ја да тучем Турке!
Нису имали куд, примили су је.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Морала је да прође посебан тест пред комисијом, коју су чинили апотекар Карић, капетан Воја Танкосић и мајор Васић, звани Горски цар. Потом је прошла обуку у Прокупљу и Врањској бањи, а прво учешће у борбама имала је на Црној Чуки и Вељој Глави. У тим тешким борбама у октобру 1912. године животе је изгубило више од 1.400 српских бораца. Тада је стекла свој први орден на коме пише „Осветници Косова“.
Звали је и Софроније због велике храбрости
Софија Јовановић је прва жена борац у српској војсци. Због невероватне храбрости звали су је Софроније. Пролазила је иза непријатељских линија, изводила диверзије и изненадне нападе. Почела је да добија одликовања. Тада се њен лик нашао на немачкој дописници с натписом "Дама – војник у борби 1912. године", а слика у униформи објављена је на илустрацији париског "Малог журнала" 1912. године, с потписом "Хероина Србије".
Борила се и у Другом балканском рату, а потом се запослила као чиновница у Дирекцији железнице. Међутим, мир је потрајао само неколико месеци. После Сарајевског атентата било је јасно да се спрема напад на Србију. Када је рат објављен, Влада из Ниша је наредила војсци да не брани престоницу на граници, по савету савезника. Београђани, међу којима и 22-годишња Софија, мислили су другачије.
- Предати Београд без борбе? Нема човека коме би тако нешто пало на памет - говорила је Софија.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У ноћи између 28. и 29. јула 1914. године она је била учесник прве битке Великог рата у којој је разбијен аустријски десант на Београд. Ушла је у састав Сремског добровољачког одреда, чији је задатак био да крстари иза непријатељских линија у Срему. Командовала је првом групом српских бораца, која је прешла на непријатељску територију.
Војска је тражила добровољце да пређу Саву, извиде непријатељске положаје и пресеку телефонске жице које су водиле од аустроугарске карауле с друге стране Савског моста, до штаба у Земуну. Прва се пријавила Софија, а с њом су ишли Мирослав Голубовић, Предраг Караклајић, Павле Арсенић и Миливоје Лазаревић. Понели су и две српске заставе. Прешли су реку и изненадили аустроугарску посаду која се разбежала. Уништили су телефонске комуникације, а Софија је на караулу ставила српске заставе, које су непријатељи видели из Земуна. Покупили су аустроугарско наоружање и муницију и под топовском ватром вратили се у Београд.
То није био њен последњи поход на непријатељску територију. Учествовала је у страшној бици на Дрини, кад је српској војсци нестало топовске муниције. Српска артиљерија постали су четници, који су у ноћним нападима бомбама чистили непријатељске ровове. Учествовала је и у Колубарској бици.
У октобру 1915. године када је Немачка повела офанзиву на Србију, била је у борбама од Аде Циганлије до последње одбране Београда, на Дорћолу, под командом Драгутина Гавриловића. Заједно са српском војском повлачила се преко Албаније, а касније је учествовала и у пробоју Солунског фронта.
11.11. - Дан примирја у Првом светском рату
У француском граду Компјењу, у специјалном вагону маршала Фердинанда Фоша, 11. новембра 1918. године у 11.00 потписано је примирје у Првом светском рату, које је било на снази све до закључивања коначног мировног споразума у Версају 28. јуна 1919. године.
Дан примирја у Првом светском рату се као државни празник у Србији прославља од 2012. године.
У свету, обележава се у исто време у свим главним градовима држава победница, попут Велике Британије, Француске, Италије, Русије, САД, Новог Зеланда и Белгије.
У до тада најстрашнијем сукобу који је свет видео, према подацима Конференције мира у Паризу 1919, Србија је изгубила 1.247.435 људи, односно 28 одсто целокупног становништва које је имала по попису из 1914. године. Од тог броја погинуло је или умрло од рана и епидемије 402.435 војника.
Остала ивалид
У рату је била рањавана, изгубила је део стопала и тако остала инвалид.
За јунаштво је добила 13 одликовања и постала најодликованија жена у Великом рату.
БОНУС ВИДЕО:
(Блиц жена)
