Поред редовне војске, у овом сукобу учествовао је и Српски добровољачки корпус, српска војна јединица коју су углавном чинили бивши припадници аустроугарске војске српске, хрватске и словеначке националности који су ратовали на Источном фронту, а који су прешли да се боре на страни Србије.
Аустроугарска војска мобилизовала је бројне припаднике свог југословенског живља и послала их на Источни фронт. Међутим, заробљени југословенски војници и дезертери су прелазили на страну Антанте.
По споразуму српске и руске владе у лето 1915, Русија је почела Дунавом да шаље добровољце у Србију. Ступањем Бугарске у рат на страни Централних сила, онемогућено је пребацивање добровољаца у Србију.
Њихово окупљање у Русији је настављено, па је у Одеси новембра 1915. основан Српски добровољачки одред, који је почетком 1916. имао око хиљаду војника и официра. Прва српска добровољачка дивизија је основана 16. априла 1916. и бројала је 18.868 војника.
Фото: Википедија/Јавно власништво
Она је укључена у састав 47. руског корпуса и упућена на фронт у Добруџи, региону који данас деле Румунија и Бугарска. Упркос великим губицима које је претрпела Прва српска добровољачка дивизија, прилив добровољаца се наставио, па је основана и Друга српска добровољачка дивизија, а од те две дивизије је основан Српски добровољачки корпус, на чијем је челу био генерал Михаило Живковић.
Прочитајте још
Фото: Википедија/Јавно власништво
Један од најпознатијих бораца из Српског добровољачког корпуса био је Лујо Ловрић, пореклом Хрват из Цриквенице који је у Први светски рат ушао као аустроугарски потпоручник и борио се на Источном фронту.
Чим је пронашао погодан тренутак на фронту у Галицији, Ловрић је пребегао Руској императорској армији. Априла 1916. године се прикључио Српској добровољачкој дивизији у Одеси, која је придодата 47. руском корпусу и послата на фронт у Добруџи.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У ноћи између 4. на 5. септембра 1916. године, потпоручник Ловрић је учествовао у бици против Бугара на Добруџи код места Кокарџа, где је командовао Четвртом четом Трећег батаљона Другог пука Српске добровољачке дивизије. Тешко је рањен и изгубио је оба ока.
Фото: Википедија/Јавно власништво
У болници у Одеси, Орден Светог Ђорђа IV степена му је уручила велика кнегиња Јелена Петровна Романов, супруга великог кнеза Ивана Константиновича и кћерка краља Петра И Карађорђевића. Ловрић јој се захвалио и рекао:
- Височанство, ја сам свјестан своје жртве, и то је ситница од онога што је наш цјелокупни народ дао и што ће дати до коначног ослобођења и уједињења…
На ове речи, велика кнегиња Јелена Петровна Романов је заплакала. Написао је и писмо својој мајци у којој јој саопштава да је трајно изгубио вид:
- Мајко! Немој да плачу очи твоје за очи моје кад не плачем ја. Немој да се бојиш за будућност моју кад се не бојим ја. Јер, знај, будућност је моја у будућности уједињеног народа нашег. У његовој срећи, биће и моја срећа…
Командант дивизије генерал Михаило Живковић Гвоздени је упутио циркуларну наредбу својим војницима, у којој је поздравио и похвалио Ловрићеву жртву:
- Жртва потпоручника Ловрића уродиће плодом који је он с Вама заједно својом крвљу заливао – и витез „Светог Ђорђа“ ући ће с нама заједно у слободну и уједињену Југославију, за коју смо се борили.
На предлог официрског збора Другог пука Српске добровољачке дивизије, одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.
Регент Александар Карађорђевић је указом од 11. фебруара 1917. године, унапредио Ловрића у чин резервног пешадијског поручника.
Ловрић је за своје жртве и подвиге унапређен у чин капетана. Своје слепило је доживљавао као највеће признање за своје идеале:
- ...када знам да сам очи моје дао за идеале домовине, лакше ми је: па и моја мати, када чује да сам изгубио очи у Добруџи, а не код Београда или Загреба, тешиће се још и тиме, што сам се борио, као Словен, за наше заједничке идеале, а када се они остваре онда ће без сумње њену сузу заменити благи осмех и матерински понос.
У Лондону, где се налазио од 1917. године, завршио је школу за слепе официре и вратио се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1919. године.
Фото: Википедија/Јавно власништво
На Видовдан 1920. године, организовао је велики народни збор на старом игралишту Хајдука.
О сећањима на Први светски рат и своју љубав Паљу из Одесе, написао је роман „Сузна јесен”, који је објавио 1922. године. Наредне године је у Загребу објавио и роман „Кроз снегове и магле”. За његову "Баладу о витезу”, музику је написао композитор Жарко Петровић.
Значајно се укључио у рад добровољачких, ветеранских и удружења ратних војних инвалида. Био је председник Удружења слепих Ријека, Удружења ратних добровољаца 1912-1918 Краљевине Југославије, Главног одбора Савеза слепих у Загребу, Савеза слепих Југославије и уредник „Добровољачког гласника” који је издавало Удружење ратних добровољаца 1912-1918. Помагао је рад Школе за слепе у Земуну, коју је водио Вељко Рамадановић.
На почетку Априлског рата 1941. године, избегао је у Београд, како би избегао да буде заробљен и убијен од усташа. Ту је остао до ослобођења 1945. године, када се вратио у родни крај. Након Другог светског рата, комунистичке власти и Министарство унутрашњих послова су 1947. године забранили рад Удружењу ратних добровољаца, што Ловрић никако није могао да разуме.
Последње године живота је провео у родној кући у Цриквеници. У свом интервјуу из 1984. године, поздравио је братство и јединство југословенских народа. Тада је још рекао:
- Наша дивизија је доказала целоме свету шта значи добровољачка снага!
Често су новинари питали Лују које му је одличје најдраже. Он је без размишљања одговарао да му је најдраже одличје његове црне наочаре које га подсећају да је за слободу и јединство Југославије дао оно најдраже – своје очи.
Једно поглавље књиге „Солунци говоре“ Антонија Ђурића посвећено је причи о Луји Ловрићу
... У тој журби, изједначујући се са осталим пролазницима на улици, осетио сам јак удар нечијег рамена о моје раме и груди. То што се догодило у трену, збунило ме је, готово ошамутило... Чинило ми се да тај непознати неће да се склони. У мени се јави неки понос: нећу ни ја да попустим, па ма шта се догодило! Али, осећам да и непознати има исти циљ: да не попусти, наваљивао је, дакле, на моје раме...
... Нехотице га ухватим за руку и повичем: човече, зашто се гурате?! Мој противник прихвати моју руку и повишеним гласом одговори: ,,А зашто се ви гурате?..."
... Нисам могао да схватим тог човека, па кажем: забога какво гурање?! Зар не видите да сам слепи официр... Изгубио сам очи на фронту...
... Тада човек тихо уздахну и још тише рече: ,,Мој Боже..." Рука му се спусти до краја моје руке. Наши се дланови нађоше. Осетио сам стисак руке. Чуо сам речи: „Врло ми је жао, друже и пријатељу... Није моја кривица. Моја судбина је равна вашој... И ја сам слепи официр...".
... Ја сам Лујо, поручник, командир Четврте чете Трећег батаљона, другог пука Добровољачке дивизије... Рањен сам на Добруџи...
... А ја сам Владо, из истог пука, из Прве чете, Другог батаљона... Рањен сам на Добруџи у ноћи измећу 4. и 5. септембра 1916. године...
... Рањени смо, дакле, у истој бици, у оном силовитом јуришу хладним оружјем... Тада је погинуо и командант пука Милорад Матић...
... Јесте, али погинуо је и командант бугарског пука Иванов... Али, сад је то епизода, јер рат још траје...
... Растали смо се као пријатељи. Никад се више нисмо срели.
Умро је 26. новембра 1986. у Цриквеници, а био је слеп пуних 70 година. Данас у Београду, у близини зоолошког врта, постоји Плато Лујо Ловрић. Својих 29 одликовања завештао Војном музеју у Београду, где се она и данас чувају.
Домаћа одликовања
- Карађорђева звезда са мачевима (Краљевина Србија)
- Орден Светог Саве III реда (Краљевина Југославија)
- Орден Светог Саве IV реда (Краљевина Југославија)
- Орден Белог орла са мачевима (Краљевина Југославија)
Страна одликовања
- Витез Ордена Светог Ђорђа IV степена (Руска империја)
- Орден Свете Ане III степена (Руска империја)
- Орден Михаила Витеза (Краљевина Румунија)
- Командирски крст Ордена круне Румуније (Краљевина Румунија)
- Орден белог лава са мачевима (Чехословачка)
- Легија части (Француска)
Друге награде
Савез слепих Србије му је 1984. године доделио награду „Филип Вишњић” за активан рад на пољу друштвене афирмације слепих и слабовидих.
Велику победу у Првом светском рату Србија је несразмерно скупо платила: током рата изгубила је, процењује се, између 1.100.000 и 1.300.000 становника што је чинило готово трећину укупног становништва или чак око 60% мушке популације
БОНУС ВИДЕО:
