Pored redovne vojske, u ovom sukobu učestvovao je i Srpski dobrovoljački korpus, srpska vojna jedinica koju su uglavnom činili bivši pripadnici austrougarske vojske srpske, hrvatske i slovenačke nacionalnosti koji su ratovali na Istočnom frontu, a koji su prešli da se bore na strani Srbije.
Austrougarska vojska mobilizovala je brojne pripadnike svog jugoslovenskog življa i poslala ih na Istočni front. Međutim, zarobljeni jugoslovenski vojnici i dezerteri su prelazili na stranu Antante.
Po sporazumu srpske i ruske vlade u leto 1915, Rusija je počela Dunavom da šalje dobrovoljce u Srbiju. Stupanjem Bugarske u rat na strani Centralnih sila, onemogućeno je prebacivanje dobrovoljaca u Srbiju.
NJihovo okupljanje u Rusiji je nastavljeno, pa je u Odesi novembra 1915. osnovan Srpski dobrovoljački odred, koji je početkom 1916. imao oko hiljadu vojnika i oficira. Prva srpska dobrovoljačka divizija je osnovana 16. aprila 1916. i brojala je 18.868 vojnika.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Ona je uključena u sastav 47. ruskog korpusa i upućena na front u Dobrudži, regionu koji danas dele Rumunija i Bugarska. Uprkos velikim gubicima koje je pretrpela Prva srpska dobrovoljačka divizija, priliv dobrovoljaca se nastavio, pa je osnovana i Druga srpska dobrovoljačka divizija, a od te dve divizije je osnovan Srpski dobrovoljački korpus, na čijem je čelu bio general Mihailo Živković.
Pročitajte još
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Jedan od najpoznatijih boraca iz Srpskog dobrovoljačkog korpusa bio je Lujo Lovrić, poreklom Hrvat iz Crikvenice koji je u Prvi svetski rat ušao kao austrougarski potporučnik i borio se na Istočnom frontu.
Čim je pronašao pogodan trenutak na frontu u Galiciji, Lovrić je prebegao Ruskoj imperatorskoj armiji. Aprila 1916. godine se priključio Srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, koja je pridodata 47. ruskom korpusu i poslata na front u Dobrudži.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U noći između 4. na 5. septembra 1916. godine, potporučnik Lovrić je učestvovao u bici protiv Bugara na Dobrudži kod mesta Kokardža, gde je komandovao Četvrtom četom Trećeg bataljona Drugog puka Srpske dobrovoljačke divizije. Teško je ranjen i izgubio je oba oka.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
U bolnici u Odesi, Orden Svetog Đorđa IV stepena mu je uručila velika kneginja Jelena Petrovna Romanov, supruga velikog kneza Ivana Konstantinoviča i kćerka kralja Petra I Karađorđevića. Lovrić joj se zahvalio i rekao:
- Visočanstvo, ja sam svjestan svoje žrtve, i to je sitnica od onoga što je naš cjelokupni narod dao i što će dati do konačnog oslobođenja i ujedinjenja…
Na ove reči, velika kneginja Jelena Petrovna Romanov je zaplakala. Napisao je i pismo svojoj majci u kojoj joj saopštava da je trajno izgubio vid:
- Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća…
Komandant divizije general Mihailo Živković Gvozdeni je uputio cirkularnu naredbu svojim vojnicima, u kojoj je pozdravio i pohvalio Lovrićevu žrtvu:
- Žrtva potporučnika Lovrića urodiće plodom koji je on s Vama zajedno svojom krvlju zalivao – i vitez „Svetog Đorđa“ ući će s nama zajedno u slobodnu i ujedinjenu Jugoslaviju, za koju smo se borili.
Na predlog oficirskog zbora Drugog puka Srpske dobrovoljačke divizije, odlikovan je Karađorđevom zvezdom sa mačevima.
Regent Aleksandar Karađorđević je ukazom od 11. februara 1917. godine, unapredio Lovrića u čin rezervnog pešadijskog poručnika.
Lovrić je za svoje žrtve i podvige unapređen u čin kapetana. Svoje slepilo je doživljavao kao najveće priznanje za svoje ideale:
- ...kada znam da sam oči moje dao za ideale domovine, lakše mi je: pa i moja mati, kada čuje da sam izgubio oči u Dobrudži, a ne kod Beograda ili Zagreba, tešiće se još i time, što sam se borio, kao Sloven, za naše zajedničke ideale, a kada se oni ostvare onda će bez sumnje njenu suzu zameniti blagi osmeh i materinski ponos.
U Londonu, gde se nalazio od 1917. godine, završio je školu za slepe oficire i vratio se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca 1919. godine.
Foto: Vikipedija/Javno vlasništvo
Na Vidovdan 1920. godine, organizovao je veliki narodni zbor na starom igralištu Hajduka.
O sećanjima na Prvi svetski rat i svoju ljubav Palju iz Odese, napisao je roman „Suzna jesen”, koji je objavio 1922. godine. Naredne godine je u Zagrebu objavio i roman „Kroz snegove i magle”. Za njegovu "Baladu o vitezu”, muziku je napisao kompozitor Žarko Petrović.
Značajno se uključio u rad dobrovoljačkih, veteranskih i udruženja ratnih vojnih invalida. Bio je predsednik Udruženja slepih Rijeka, Udruženja ratnih dobrovoljaca 1912-1918 Kraljevine Jugoslavije, Glavnog odbora Saveza slepih u Zagrebu, Saveza slepih Jugoslavije i urednik „Dobrovoljačkog glasnika” koji je izdavalo Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918. Pomagao je rad Škole za slepe u Zemunu, koju je vodio Veljko Ramadanović.
Na početku Aprilskog rata 1941. godine, izbegao je u Beograd, kako bi izbegao da bude zarobljen i ubijen od ustaša. Tu je ostao do oslobođenja 1945. godine, kada se vratio u rodni kraj. Nakon Drugog svetskog rata, komunističke vlasti i Ministarstvo unutrašnjih poslova su 1947. godine zabranili rad Udruženju ratnih dobrovoljaca, što Lovrić nikako nije mogao da razume.
Poslednje godine života je proveo u rodnoj kući u Crikvenici. U svom intervjuu iz 1984. godine, pozdravio je bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda. Tada je još rekao:
- Naša divizija je dokazala celome svetu šta znači dobrovoljačka snaga!
Često su novinari pitali Luju koje mu je odličje najdraže. On je bez razmišljanja odgovarao da mu je najdraže odličje njegove crne naočare koje ga podsećaju da je za slobodu i jedinstvo Jugoslavije dao ono najdraže – svoje oči.
Jedno poglavlje knjige „Solunci govore“ Antonija Đurića posvećeno je priči o Luji Lovriću
... U toj žurbi, izjednačujući se sa ostalim prolaznicima na ulici, osetio sam jak udar nečijeg ramena o moje rame i grudi. To što se dogodilo u trenu, zbunilo me je, gotovo ošamutilo... Činilo mi se da taj nepoznati neće da se skloni. U meni se javi neki ponos: neću ni ja da popustim, pa ma šta se dogodilo! Ali, osećam da i nepoznati ima isti cilj: da ne popusti, navaljivao je, dakle, na moje rame...
... Nehotice ga uhvatim za ruku i povičem: čoveče, zašto se gurate?! Moj protivnik prihvati moju ruku i povišenim glasom odgovori: ,,A zašto se vi gurate?..."
... Nisam mogao da shvatim tog čoveka, pa kažem: zaboga kakvo guranje?! Zar ne vidite da sam slepi oficir... Izgubio sam oči na frontu...
... Tada čovek tiho uzdahnu i još tiše reče: ,,Moj Bože..." Ruka mu se spusti do kraja moje ruke. Naši se dlanovi nađoše. Osetio sam stisak ruke. Čuo sam reči: „Vrlo mi je žao, druže i prijatelju... Nije moja krivica. Moja sudbina je ravna vašoj... I ja sam slepi oficir...".
... Ja sam Lujo, poručnik, komandir Četvrte čete Trećeg bataljona, drugog puka Dobrovoljačke divizije... Ranjen sam na Dobrudži...
... A ja sam Vlado, iz istog puka, iz Prve čete, Drugog bataljona... Ranjen sam na Dobrudži u noći izmeću 4. i 5. septembra 1916. godine...
... Ranjeni smo, dakle, u istoj bici, u onom silovitom jurišu hladnim oružjem... Tada je poginuo i komandant puka Milorad Matić...
... Jeste, ali poginuo je i komandant bugarskog puka Ivanov... Ali, sad je to epizoda, jer rat još traje...
... Rastali smo se kao prijatelji. Nikad se više nismo sreli.
Umro je 26. novembra 1986. u Crikvenici, a bio je slep punih 70 godina. Danas u Beogradu, u blizini zoološkog vrta, postoji Plato Lujo Lovrić. Svojih 29 odlikovanja zaveštao Vojnom muzeju u Beogradu, gde se ona i danas čuvaju.
Domaća odlikovanja
- Karađorđeva zvezda sa mačevima (Kraljevina Srbija)
- Orden Svetog Save III reda (Kraljevina Jugoslavija)
- Orden Svetog Save IV reda (Kraljevina Jugoslavija)
- Orden Belog orla sa mačevima (Kraljevina Jugoslavija)
Strana odlikovanja
- Vitez Ordena Svetog Đorđa IV stepena (Ruska imperija)
- Orden Svete Ane III stepena (Ruska imperija)
- Orden Mihaila Viteza (Kraljevina Rumunija)
- Komandirski krst Ordena krune Rumunije (Kraljevina Rumunija)
- Orden belog lava sa mačevima (Čehoslovačka)
- Legija časti (Francuska)
Druge nagrade
Savez slepih Srbije mu je 1984. godine dodelio nagradu „Filip Višnjić” za aktivan rad na polju društvene afirmacije slepih i slabovidih.
Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije
BONUS VIDEO:
