Ведрана Рудан је у својој колумни описала своју борбу, а иста, објављена на њеном сајту "Руданинфо" растужила је читаву јавност.
"Умирем. Није фер ово писати кад имаш онколога, др Г. се зове, не смем му споменути презиме. Штета. Зове се као мени најдража рибица.
Зато што мислим да умирем, ето, Г, исправљам се, желим бити ближе свом мужу. Ушушкала сам се уз њега. Гледали смо изборе.
Коначно сам схватила оно што мени ипак слепици годинама боде очи. Пленковић је једноставно глуп човек. Глупан у најбаналнијем смислу.
Фото: АТА имагес/З. Мандић
Недавно сам прочитала да се у Кини производи 30% количине парадазја у свету. Беру га људи у оковима. Пали су ми на памет док сам гледала новинаре који су глупану држали крушке под њушком и помислила како је кинеским робовима посао и лакши и маштовитији.
Како је спознати да си смртан, да ти задња ура бије, да имаш посебно редак рак који не опрашта никоме?
Један од корака је улазак у онколошку дневу амбуланту речког КБЦ-а. Штета што што многи од вас ипак никад у њу неће ући, а документарци се снимају на друге теме.
Људи које сам тамо срела срушили су моју тезу да нема добрих људи. Толико емпатије, љубави, осмеха, нежности, говорим о младим људима који тамо раде, у животу нисам срела и та ми спознаја брише страх од смрти.
Читав сам живот мислила како је тешко наћи добра човека, сад знам да их има, да су близу нас. Не, не, не и не. Нису они такви према мени јер сам ја Неко, ја знам да нисам Неко али неки тако не мисле. Према свим пацијентима су исти.
Фото: ТВ Прва пpинтскрин
Болесницима на хемотерапији су вене често сакривене, уморне од убода и чачкања беже од игле. Онда им приђе сестра па лупка по њима, па им тепа: "Наљути се на мене, укажи се, идемо, ајде па те више нећу тући". Вена се предаје, игла улази, течност креће. Течност које ће многе вратити у живот.
Сви добијемо и маренду. Не знам јесам ли икад с толиким ужитком појела сендвич и попила кефир као на прошлој хемотерапији. Људи се измењују, момци и девојке се смеју, без журбе и нервозе у нас гурају живот.
Након шест сати устајеш са фотеље, још се није нашао донатор ко би нам поклонио нове, одлазиш дома и чекаш.
Прошла сам пакао, ни прва ни задња и завршила на Онкологији. Инфузије, огромне количине лекова, око тебе тешке болеснице а медицинске сестре, спремачице, докторке буквано падају с ногу, ритам је убитачан. Пада ти на памет колико се писало о Берошу, једном у низу хрватских криминалаца, нико о овим херојима и хероинама да би реч рекао.
Тамо не улазе теве екипе, нема репортажа, не говори се колико је храна добра, колико пута у јединици времена се пацијентицама промени постељина, како се баш нико не жали на плату, статус, шефове, посао.
Нормалан човек не би то издржао сат времена. Неке сестре тамо раде тридесет година. С осмехом, дотеране, нашминкане, теше, храбре. Лекарке и лекаре би човек могао ставити уместо мелема на рану.
На неки ми је перверзна начин драго што имам рак. Сусрет са свим овим људима вратио ми је веру у живот. Баш сад кад га губим. За мене и моју душу боље икад него никад.
Фото: АТА имагес
Ето, морала сам ово написати вама здравима који имате хиљаду проблема, који гледате изборе, који мислите да су вам животи промашени и да је свет долина суза. Можда јест, док си здрав.
Кад си на смрт болестан окружен добрим људима око тебе бљеште жарке боје, срце ти је пуно и на неки начин схватиш да си можда и ти добар кад толико добрих о теби брине.
Хвала, добри људи. Променили сте ме, написала је Ведрана Рудан.
Подсетимо, Ведрана Рудан о својој борби са опаком болешћу отворено прича, а открила је ко је особа коју је међу првима позвала када је сазнала да има рак.
БОНУС ВИДЕО:
Прочитајте још
