Прича о природној катастрофи која се десила 9. јула 1956. године на Санторинију након земљотреса јачине 7,8 Рихтера, доминирала је насловним странама светских медија. "Снажан земљотрес претворио је Санторини у рушевине"; "Најјачи талас, који се креће у спирали, стигао од Сараникоса до Крита и Додеканеза" - били су само неки од наслова у новинама.
Данас знамо да је земљотрес 1956. године, са епицентром у морском подручју Аморгоса био трећи најснажнији у Европи од 1900. године до данас. Потрес на Санторинију био је разоран, са 53 погинулих, десетинама повређених и великом материјалном штетом, пише грчка "Прото тхема".
"Становници престонице, Атике и великог дела земље пробудили су се у паници од низа јаких сеизмичких потреса, чији је епицентар опет, после отприлике 30 година, био више пута погођени Санторини. Први потрес догодио се у 5 сати и 12 минута и био је прилично снажан", писало је у новинама дан након земљотреса.
Фото: Профимедиа
Три минута касније забележен је други потрес, много снажнији, који је изазвао смрт десетине становника острва Санторини и нанео велику материјалну штету погођеном подручју и другим острвима. Како наводи сеизмограф Астрономске опсерваторије у Атини, из ерупције вулкана Санторини и најјачих сеизмичких потреса, који су се наставили мањим интензитетом у редовним интервалима, формирао се најјачи морски талас, који је запљуснуо обале острва Икарија, Самос, Парос, Астипалија, Аморгос, Милос, Калимнос, Кос, као и северну обалу Крита", наставља се у извештају.
Прочитајте још
Цунами од 30 метара
Према чланку објављеном септебра 2009. године у специјализованом научном часопису "Геопхyсицал Јоурнал Интернатионал", погођена област обухватала је повшину од 75x40 километара. Додатно, истиче се да је цунами који је настао услед сеизмичке активности био највећи икада забележен у целом Медитерану током 20. века, са висином таласа од 30 метара на обали Аморгоса, 20 метара на Астипалији и 10 метара на Фолегандросу.
У истом чланку, узрок земљотреса 7,8 Рихтера приписује се подводним померањима геолошких плоча, а не ерупцији вулкана како се писало те давне 1956. Ипак, ова грешка карактеристична је за перцепцију Санторинија као места где су сеизмичке активности редовно повезане са вулканом. Иако је то тачно, последња ерупција вулкана забележена је 1950. године.
Фото: Профимедиа
С обзиром на то, оправдано је да се земљотреси на Санторинију директно или индиректно повезују са вулканом, а вулкан се, у суштини, готово идентификује са Санторинијем. Санторини је обликован од вулканске лаве, док то што данас чини острво заправо представља оно што је остало изнад површине мора након страшних геолошких преврата који су се догодили током милиона година.
Оно што је остало и што се назива Санторини су делови античког Круга, острва чији је облик наликовао савршеном кругу. У његовом центру, међутим, налазио се вулкан који се потонуо и преобразио у калдеру. Калдера Санторинија, огромна шупљина у тлу која се формира када врх вулканског конуса потоне, највећа је на свету, с површином од 32 квадратна километра.
Фото: Профимедиа
Историја земљотреса на Санторинију је у стварности двострука. Једна страна се односи на сеизмичка подрхтавања сама по себи, а друга на вулканску активност. У прошлости су, очигледно, подрхтавања и ерупције вулкана Санторинија чинили пар, два аспекта истог феномена. Како је, међутим, вулкан постајао све јачи, остали су углавном земљотреси који су узнемиравали становнике и посетиоце Санторинија, као и научну заједницу.
"Велики прасак"
Научници сматрају да је највероватнија верзија да је вулкан Санторини формиран заједно са острвима Егејског мора пре око три милиона година. У првој фази, вулкан је био подводни. Међутим, велике количине материјала које је избацивао на крају су прекриле највећи део Санторинија и довеле вулкан до површине мора. Тада је острво, познато као Сферо, било много мање од данашњег комплекса острва Санторини, али је било јединствено.
Кључна тачка за вулкан Санторини је година 1613. п.н.е. када се догодила најјача ерупција вулкана коју је свет икада видео. Ерупцијом је у потпуности урушена комора магме, односно тело вулкана. Резултат је био стварање три главна острва у комплексу - Тира, Тирасија и Аспрониси, док је између њих сада постојала калдера.
"Снага ерупције 1613. п.н.е. била је огромна. Била је то највећа вулканска ерупција коју је човечанство икада доживело, као да су детониране бројне атомске бомбе у Хирошими заједно. Током првих 24 сата ерупције, живот је стао унутар радијуса од 100 километара! А затим је почео цунами", навео је у интервјуу угледни грчки вулканолог др Георгиос Вујукалакис.
Фото: Профимедиа
Након "великог праска" Санторинија 1613. п.н.е., вулкан је наставио са ерупцијама, али не с истом снагом. Године 46. н.е. настало је острвце Паља Камени, док су Микри и Неа Камени формиране 1570. и 1707. године. У септембру 1650. еруптира подводни вулкан Колумбо, изазивајући цунами и токсичне гасове који су одузели животе око 50 људи. Током 1866. је дошло до разних вулканских активности. Између 1939. и 1941. забележене су бројне ерупције на Неа Камени, а 1950. је вулкан еруптирао скоро месец дана, док је 9. јула 1956. регистрован сада већ чувени земљотрес од 7,8 Рихтера.
Колумбо, "машинерија земљотреса"
На удаљености од 6,5 километара североисточно од Санторинија, постоји још један активни подводни вулкан, Колумбо. Откривен је услед узастопних микроподřхтавања које изазива због ослобађања гасова, као и због деформације морског дна. Испод њега се сматра да постоји комора високе температуре магме, пречника до 5 километара.
Фото: Профимедиа
Вулканска активност Колумба никада не престаје. Напротив, изазива сталне микро потресе - до 4 Рихтера и сталну промену морског дна око свог кратера.
Током 1649. и 1650. године забележена је дугачка серија ерупција која је трајала три месеца, а пратили су је цунамији и јаки земљотреси. Процењује се да је тада живот изгубило 50 људи.
(ЕуроНеwс)
БОНУС ВИДЕО
