Једно од основних обележја историје су датуми и године. Међутим, када се "учитељица живота" поигра са датумима, пажња на догађајима и личностима постаје већа.
Тако је и у случају грчко-турских односа и њиховог спора око Кипра. Грчка и Турска постале су чланице НАТО пакта 20. септембра 1951. године. Да симболика буде упечатљивија, на исти дан девет година касније, чланица Уједињених нација постао је и Кипар, будући камен спотицања у односима Атине и Анкаре.
У овој медитеранској земљи већину становништва чинили су кипарски Грци (око 77%) спрам кипарских Турака (18%), друге по величини етничке групе. У деценији у којој је стечена независност, дошло је до пораста међуетничких тензија између Грка и Турака, услед Уставне кризе.
Хеленски корпус био је у политичком смислу подељен на две струје. Једну је представљао Макариос III, архиепископ Кипарске православне цркве и први председник републике Кипар.
Фото: Википедија
Иако етнички Грк по рођењу, он је заступао индепендистички став према Грчкој, која је од 60-их година настојала да утиче на политику Кипра.
Прочитајте још
Другу струју представљао је пензионисани генерал Јоргос Гривас, који се залагао за уједињење са Грчком. Као питомац Војне академије у Грчкој, имао је подршку Атине.
Генерал Гривас формирао је паравојну формацију EOKA-B, десничарски оријентисану. С обзиром на то да је Макариос одолевао утицају Атине, Гривас је служио као њена продужена рука у "припитомљавању" непослушног кипарског лидера.
Гривас је радио на припреми државног удара, из којег је требало да проистекне уједињење са матицом. Међутим, он је изненада преминуо крајем јануара 1974. године.
Фото: Википедија
Његова смрт није омела кипарске десничаре. Они су уз помоћ грчке војне хунте (на власти од 1967. године) и фракција Кипарске националне гарде извршили државни удар, који су Уједињене нације сматрале нелегитимним. Макариос се склонио у Лондон, а на његово место постављен је Никос Сампсон, који је прогласио Хеленску Републику Кипар.
Инвазија пред вратима
Анкара је пажљиво пратила политичке и друштвене потресе на овом медитеранском острву, забринута за судбину својих сународника услед "хеленизације" Кипра.
Незадовољна развојем ситуације, Турска је захтевала повлачење Сампсона са власти и немешање Грчке у унутрашња питања Кипра. Грчка је одбила, што је њен сусед искористио као повод за инвазију 20. јула '74. У сукоб се умешала и Грчка, одакле су пристизали командоси и добровољци.
У борбама које су трајале скоро месец дана, Турска је окупирала северни део Кипра (око 36% територије), где су локални Турци 1983. основали самопроглашену Републику Северни Кипар, коју је признала само Турска.
Резултат инвазије било је 200.000 протераних Грка са северног дела и 50.000 Турака са јужног дела земље. Поред демографских померања, забележени су и бројни ратни злочини са обе стране, као и скрнављење кипарске културне баштине.
Фото: Профимедиа
У сукобима је погинуло између 1.500 и 3.000 Турака и 4.500-6.000 Грка (урачунати и војни и цивилни губици), а преко 2.000 лица се воде као нестала.
Фото: Профимедиа
Инвазија је коштала војну хунту у Грчкој која је убрзо збачена са власти.
Такође, коштала је живота и америчког амбасадора на Кипру, Роџера Дејвиса. Он је убијен снајперским хицем током демонстрација испред амбасаде САД у Никозији, које су организовали револтирани Грци, незадовољни америчком уздржаношћу према инвазији.
Зелена линија као рампа сукоба
Савет безбедности УН оспорио је легитимитет турске војне акције и осудио је Резолуцијом 367. Међународна заједница подржала је територијални интегритет Кипра у складу са условима независности из 1960. године.
Убрзо је успостављена мировна мисија УН на Кипру, баш као и "Зелена линија" којом је Кипар подељен на северни и јужни део. Та линија и данас пролази кроз центар Никозије, чинећи је једином подељеном европском престоницом.
Располућеност медитеранске земље није била препрека за њен пријем у Европску унију 2004. године. Иако спрам себе имају регионалну силу са вишеструко јачим војним и политичким апаратом, кипарски Грци и даље инсистирају на решењу спора у оквиру УН-а.
Фото: Википедија
Упркос бројним дипломатским напорима, кипарско питање и даље је отворено, што подрива односе међу двема чланицама НАТО-а. Турске снаге су још увек присутне на северном делу земље, што је 40 година чини подељеном, жуљајући истовремено и Атину и Анкару.
БОНУС ВИДЕО:
