У хришћанству смрт се сматра неизбежним делом живота, симболизујући прелазак из овог, земаљског живота, у вечни, небески. Иако то прихватање смрти може пружити одређену утеху, смрт вољених особа остаје један од најстреснијих и најтрагичнијих тренутака у животу, који изазива дубоку тугу.
С друге стране, црква нас учи да патња има своју вредност и да је кроз њу могуће остварити спасење и заслужити место у Божијем царству. Према хришћанском учењу, патња није нешто што треба избегавати, већ је то пут до истинског добра. Ученици хришћанства верују да без патње не би могли да постигну духовни напредак и спасење.
Фото: Петар Милошевић
Патња после губитка ближњих сматра се нормалном све док она не пређе у очајање, које се сматра божјим грехом и хулом на Духа светога.
На то је указивао и Старац Никон светогорац.
Прочитајте још
- Оплакивање покојника не сме прерасти у грех очајања. Жали се са мером. Непрекидно жаљење је пример егоизма и гордости. Плач због себе, своје усамљености и губитак онога који је пружао радост, оплакивање самога себе јер нема онога да нас увесељава је показатељ егоизма, гордости, индивидуализма и недостатка вере. Христос није дошао да донесе нову науку, он је дошао да би нам донео нови живот. Ко верује у мене, ако и умре живеће.
(Религија.рс)
БОНУС ВИДЕО:
