"Невидљиви" јуришни авион Ф-117, понос америчке авијације, погођен је трећег дана од почетка НАТО агресије на нашу земљу, 27. марта 1999. године, тачно у 21.41 код села Буђановци.
Овај догађај одјекнуо је снажно у свету, јер је једна мала земља послала поруку да се срцем и вештином може супротставити напредној машинерији. Дејл Зелко, пилот тог авиона испричао је како је преживео обарање и како је касније извучен у великој акцији спасавања.
Тог 27. марта полетео из базе Авијано у Италији, кретао се прво у правцу севера Србије, а онда се спуштао јужно ка Београду, где је бацио два пројектила ваздух-земља од по 900 килограма. Како је пре неколико година испричао у серијалу "Никог не остављамо" за "Националну географију", још док је летео ка Београду пратило га је олујно време и имао је лош предосећај.
- Невидљиви не може да комуницира са базом, и знао сам да моји неће знати ако ми се нешто догоди. Гледајући олујне облаке у мраку, осетио сам неку тегобу од главе до пете. У ствари, био сам престрављен - рекао је Зелко.
Фото: Јутјуб принтскрин/Тaktička oprema - TacEQ
Након што је погодио мету, планирао је да се врати у базу. Али, онда је почела да дејствује српска противваздушна одбрана.
Прочитајте још
Испаљиване су ракете, од којих је, како је испричао, већ прва могла да га обори. Пошто је избегао пар ракета, једна га је погодила у крило. Авион је почео да пада, али Зелко није могао да се катапултира због брзог понирања.
Фото: И. Маринковић
- Све ми је пролазило кроз главу. Мој живот, породица, слика како тугују над мојим ковчегом, авиона који пада. И одједном сам се нашао у седишту које пада. Морао сам да се отарасим седишта. Некако сам успео, и почео сам да се спуштам падобраном - испричао је овај пилот.
Зелко је успео да се катапултира и падобраном спусти на земљу. Пао у атар сремског села Буђановци.
- Тада сам размишљао само како ме доле чекају српски војници, јер управо сам им бомбардовао главни град.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
- Лакнуло ми је када сам успоставио везу са базом. Сатима сам био у каналу. У даљини су се чула возила, хеликоптер. Одједном сам чуо да је неко поред мене. Видео сам пса на петнаестак метара од мене. Узео сам нож и чекао. Али, он се окренуо и отрчао - рекао је Зелко.
Када је и долетео хеликоптер из Тузле, био је у проблему - уређај за инфрацрвени сигнал се покварио, а на радију се чуло "јави се, не видимо те".
- Искочио сам из канала и упалио сигналну ракету. Чекао сам ко ће ме први ухватити. Притрчала су два војника, нисам знао чији су док нису проговорили на енглеском - испричао је Зелко.
- Сутрадан сам позвао ћерку и честитао јој десети рођендан. Тек тада сам схватио да сам спасен.
Житељи села Буђановца и даље воле да се похвале и препричају своје доживљаје НАТО агресије 1999. године.
- Био сам то вече у центру кад смо видели да шљашти нешто на небу! Разбежали смо се. Ја сам бежао на мотору. Возио сам, гледао у небо и чекао да падне на мене. Утрчао сам у кућу и загрлио децу, молили смо се да останемо живи - присећа један становник Буђановаца тог 27. марта 1999. године.
Фото: ЕПА
Војска Југославије спасила живот пилоту
Иако су Американци кренули у мисију спашавања и одвели пилота Ф-117 Дејла Зелка, живот му је уистину сачувала Војска Југославије.
Комшије кажу да је око 15 ловаца с пушкама пошло у њиве с намером да ухвате пилота, али их је војска спречила. Кад је свануло, настало је весеље које је овековечено на чувеним фоткама.
- Попео сам се на крило, људи су се веселили, играло се ужичко коло, певало се. Често се присећамо тога, памтићемо то док смо живи. Синула су нам три сунца кад је завршено бомбардовање - рекао је својевремено житељ села Буђановци за Курир.
Фото: ЕПА
Весеље трајало до јутра
Јован Јовановић (65), који је те ноћи био дежурни на осматрачници, додаје да је чиста срећа што је авион пао на њиву, а не на куће.
- Ко год да је гледао у небо имао је осећај да ће то нешто пасти на њега. Народ је дошао да види какво је то чудо "невидљиво" - прича нам Јовановић и додаје да је весеље трајало до наредног јутра:
- Неки су узимали делове авиона, неки су их продали, док сигурно има и оних који то чувају. О томе се прича и дан-данас, то је историјски догађај.
Фото: ЕПА
"Да сам знао истину..."
Дејл Зелко долазио је у Србију 2012. године. Он је тада био гост Золтана Данија, официра који га је 1999. године оборио заједно са својом јединицом.
Зелко је, са своје двоје деце, био Данијев гост у његовој кући у Ковину. Сусрет се догодио уочи премијере другог дела филма о обарању Ф-117 и дружењу двојице официра који су били на супротстављеним странама.
- Да сам знао праву истину о ситуацији у Србији, не бих учествовао у бомбардовању - поверио се Дејл Зелко, амерички пилот, свом садашањем пријатељу Золтану Данију, који је са својом јединицом оборио његов "невидљиви" Ф-117А 27. марта 1999. године.
Фото: Зоран Јовановић Мачак
Золтан Дани је испричао да се са Зелком, с којим се у међувремену спријатељио, редовно чује, писао је Блиц.
- Веровао је да је другачије стање и сви пилоти су били убеђени да у Србију доносе слободу и демократију. Схватио је да је позадина свега било нешто друго и да је Србија бомбардована из политичких разлога - прича Дани.
Золтан Дани, пуковник противваздушне одбране Војске Југославије, командовао је 3. ракетним дивизионом ПВО, 250. ракетне бригаде 27. марта 1999. године, када је његова јединица оборила "невидљиви" Ф-117, а и пилота Дејла Зелка у атару сремског села Буђановци.
О њему и америчком пилоту снимљена су и два филма - "21 секунд", а затим и "Други сусрет", редитеља Жељко Мирковића.
Зелко више пута изразио жаљење што је бомбардовао Србију.
БОНУС ВИДЕО:
