Милорад Мандић Манда преминуо је у 55. години живота. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду, уз тонове своје омиљене песме “Несаница” и присуство бројних колега.
Његова супруга и колегиница, глумица Анастасија Ања Мандић и син Андрија били су у тренутку када је глумац пао на сцени. Ања је о том трагичном тренутку причала у емисији "Преживели":
- Ретко ко зна да смо на тој представи у првом реду били Андрија и ја. Увек смо га љубили пред представу. Међутим, тај дан нисмо стигли. Гледали смо га из првог реда. Када је пао са брода, помислила сам да је то смислио, као пада у воду. Међутим како се није померао схватила сам да нешто није у реду. Тражила сам некога погледом да ми потврди моје стрепње и видела Бобу Мићаловић, која је са децом гледала представу. И она је била збуњена.
- Скочила сам на сцену, желела сам да му очи буду затворене. Међутим, биле су отворене и знала сам да није добро. Била сам растројена између њега који лежи на сцени и Андрије који је у првом реду све то посматрао. Затим они навлаче завесе и изводе децу из сале, а ја остајем унутра на сцени, док ми дете од девет година остаје иза само.
Прочитајте још
Ања је све време била оптимистична због деце:
- Излетела сам и рекла му да ће све да буде у реду. Стигла је Хитна и видела сам да то дуго траје. Позвала сам сву Мандину децу и рекла да дођу, јер тати није добро. У међувремену сам почела да се мирим са осећајем да ће се нешто лоше десити - испричала је глумица.
- Одмах сам укључила психологе и за мене и за Андрију. Нисам хтела да лажем сина који је осећао да нешто није у реду. Питао ме је 'Где је тата?', а ја сам рекла шта имам да кажем. Тај његов крик никад нећу заборавити, само сам га стегла и дала му јастук да удара што више може по њему, а он је викао да не жели да живи и избацио све из себе. Кад је почео да плаче, било ми је лакше, да знам да се није заледио, већ да тугује.
Две недеље након смрти мужа вратила се на сцену.
- Прва представа коју сам играла је била траума за мене, то је било две недеље након његове смрти. Мислила сам да сам дању у матриксу, а ноћу у лимбу. Како да једем, а њега нема. Како могу да живим, а њега нема? Тај тренутак играња "Родољубаца" је био ствар одлуке, тад сам одлучила да имам право да живим. Јављао се осећај кривице и туга, што је нормално, али схватите да универзум има план и да се то свима дешава, онда вам се тело опусти и наставите да живите.
БОНУС ВИДЕО:
