Прича једне жене из Дизелдорфа, пореклом из Србије, узбуркала је домаћу јавност. Исповест о томе како се, сасвим неочекивано, заљубила у свештеника током породичне свадбе у Краљеву, звучи као сценарио за филм, али она тврди да је свака реч – истина.
„Све је почело сасвим случајно, иако сада не могу да престанем да мислим о томе“, започиње исповест ова 34-годишња жена, која је из разумљивих разлога желела да остане анонимна.
„Дошла сам из Немачке, из Дизелдорфа, у своје родно место надомак Краљева, јер се мој рођени брат женио. Свадба је била заказана за средину маја, а ја сам стигла крајем априла да помогнем око организације. Није ми ни падало на памет да ћу се у тих неколико недеља потпуно изгубити у нечему што није ни требало да постоји.“
Фото: Алекса Станковић, Профимедиа
Једног дана, док су у кући текле припреме, у двориште је ушао он. Висок, маркантан, у црној мантији, са зеленим очима које су је, како каже, „гледале као да јој чита мисли“.
„Нисам могла да верујем да тако снажну физичку привлачност могу да осетим према свештенику. Питала сам се: Зашто мени ово да се деси? Склањала сам поглед, покушавала да угушим то у себи. Али он ме је гледао, пажљиво, дуго, као да и он нешто осећа. И тада смо се први пут упознали – кратко, куртоазно, али у мени се већ запалила ватра.“
Прочитајте још
Како су припреме за свадбу одмицале, њихови сусрети постајали су учесталији. И тада је све почело да излази из контроле.
„Рекао ми је да сам лепа. Да није срећан. Да је млад ступио у брак и да се никада није заиста ‘изживео’. Пио је ракију с мојим стрицем, и тада је био најопуштенији – отворио ми се као да сам му психотерапеут. Рекао је да због мантије не може да буде са мном, али да би највише на свету волео да јесте. Тада сам осетила да смо на ивици. И истовремено сам желела да то престане, али и да се никада не заврши.“
Фото: Профимедиа
На дан свадбе, све је експлодирало. Церемонија се одржала у цркви у Краљеву, а управо је тај свештеник венчавао њеног брата и снају.
„Током целе службе гледао је право у мене. Буквално ме је разголитио погледом. Ја сам носила хаљину с дубоким деколтеом и видела сам да се не труди да сакрије како ме посматра. Тај поглед није имао везе с духовношћу.“
Након цркве, славље се наставило у сали, где је свештеник дошао са својом женом и децом.
„У неком тренутку ми је пришао и рекао: Да није због њих, сада бих био с тобом. Касније, кад се атмосфера опустила, заједно смо се удаљили. Отишли смо у апартман који сам раније резервисала за госте. Тамо смо први пут водили љубав. Било је забрањено, било је погрешно, али било је невероватно. Никада нисам доживела нешто тако интензивно.“
После свадбе, наставили су да се виђају кришом све док се она почетком јуна није вратила у Немачку. Али њихова прича ту није завршила.
„Писао ми је. И прво ми је рекао да ме воли. А онда, неколико недеља касније – да се каје. Да воли своју жену, да има породицу, и да је то све била грешка. Али мени то није била грешка. Ја сам се заљубила, озбиљно. И сада не знам шта да радим. Повређена сам. Љута. Желим да му се осветим, али ми савест не да. Довољно греха је већ учињено.“
Ова исповест отвара бројна питања о границама морала, слабостима и људској природи. Да ли је она само жртва љубави или свесно саучесник у туђем греху? А он – свештеник и отац – да ли је изневерио само њу, или и оно најдубље у себи?
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
